O Maku

Članak o štrudlama očigledno nije bio dovoljan da pokrije moju opsednutost makom, pa zato posvećujem još jedan tekst ovoj velikoj, verovatno doživotnoj ljubavi.

Opsesije ljudima, stvarima i idejama su jedni od pojačivača ukusa stvarnosti. Nažalost, kako sam starija, primećujem da je mojih opsesija sve manje ili su sve slabije, što nekad ume da me ražalosti. Upravo zbog toga, fascinacija makom je nešto čega se držim kao davljenik za slamku, srećna što i dalje postoji nešto što stimuliše iracionalnu i neumerenu stranu moje ličnosti. Štaviše, čak mogu da kažem da je moja opsesija makom porasla vremenom i dostigla vrhunac sada.

Pre nekih mesec-dva, kupila sam pola kile maka i skuvala brdo takozvanog mak pudinga, koji ustvari i nije puding u pravom smislu te reči nego jedna ubistveno gusta smesa koja se sastoji od maka pomešanog sa malo mleka, putera i meda. Ovi drugi sastojci su tu tek toliko da bi vezali mak i učinili ga jestivim – verujem da većina ljudi ne bi bila u stanju da pojede više od par kašika ove smese jer je pregusta i čudna u smislu da ne liči ni na kakav desert. Bez obzira na to, ja sam pojela gotovo sve što sam skuvala, i to ne iz nekog mazohizma nego iz iskrenog uživanja. Bilo je nečega hipnotišućeg u tom ritualu jedenja velike količine maka.

Nakon par kašika guste crne smese, osetila sam da se tek spremam da zaista potonem u mak, kao da se radi o nekoj vrsti meditacije. Nastavila sam da grabim mak iz činije, polako i skoncentrisano, fascinirana svakim narednim zalogajem, jer je ukus smese bio i gorak i sladak, i ispunjavajući i frustrirajući. Pokušavala sam da intelektualno obuhvatim suštinu ukusa maka, da je nekako predstavim i opišem samoj sebi na tačan način kako bih mogla da se udaljim od nje i prestanem da jedem, ali mi to nije polazilo za rukom. Svaki zalogaj je donosio neku novu senzaciju. Na trenutke sam mislila da mi je dosta i da bi zaista trebalo da vratim činiju u frižider, ali bi me onda poklopio novi talas potpune oduševljenosti zrnastom teksturom ili blagom gorčinom maka koja je bila čak i ljutkasta, na momente neprijatna, ali i dalje neodoljiva na potpuno hipnotišući način.

Posle nekih pola sata zurila sam u dno prazne činije, svesna da bih mogla da nastavim da jedem i da ne postoji granica i zasićenje kada se radi o maku. Druga činija, isto do vrha puna maka, stajala je u frižideru. Uzela sam još par kašika iz nje, a onda primetila da me stiže slabost, da su mi ruke i noge otežale, i da ću morati da legnem. Opružila sam se na kauču i sklopila oči koje su već bile sanjive. Um mi je bio u blago rasplinutom stanju, ali prijatnom – nisam osećala mučninu niti strah. Baš naprotiv, osećala sam se zaštićeno. Kao da je ceo moj svet bio umotan u beli vlažni čaršav i okačen da se suši na suncu u bašti punoj cveća, dece i kolača.

Setila sam se nečega.

Pre mnogo godina, u jednom malom stanu na Karaburmi, ležala sam u krevetu nakon doze heroina i pokušavala da se namestim tako da se ne ispovraćam na jastuk ili čaršav. Približila sam lice zidu, da budem što dalje od sunca jer je napolju već svitalo, i konačno našla položaj tela koji mi je odgovarao. Primirila sam se i krenula dublje da dišem – talas mučnine je prošao i utonula sam u stanje polusna prošarano lepim vizijama. To je bio jedini put da mi je neki derivat morfina doneo nešto plemenito, nalik na psihodelično iskustvo.

Sećam se da sam dospela u mekani svet u tamno zelenim biljnim tonovima ispresecan zlatnim trakama. Nedefinisana zelena boja se postepeno preokrenula u veliku i gustu četinarsku šumu koju sam posmatrala iz ptičje perspektive, leteći iznad nje, a zlatne trake su postale zraci zalazećeg sunca. Vazduh oko mene bio je čist, svež i hladan, i sve vreme je bio prisutan osećaj da sam uspela da se zauvek izvučem iz ljudskog tela. Radovala me je ta sloboda i nadala sam se da će biti trajna.

Kada je vazdušasto morfinsko sanjarenje iščezlo i preobratilo se u tvrdu stvarnost, bilo je već podne i soba je bila pretopla jer roletne nisu bile spuštene. Osećala sam se apsolutno užasno ali tih par sati provedenih u bestelesnom tamnozelenom svetu su mi ostali jedno od najdražih sećanja iz najgoreg perioda mog života.

Kad god se prisetim da je mak, na indirektan način, zaslužan i za moja intenzivna zadovoljstva i najgoru bedu koja je me je pre nekih petnaest godina pogurala do ruba samouništenja, ne mogu da mu se ne divim. Iako se radi o biljci, doživljavam ga više kao privlačnu mračnu osobu čijeg se uticaja i dalje nisam rešila i u čemu otvoreno uživam, kao u bolesnoj aferi za koju želim da traje čitav moj život.

Nedavno sam kupila seme maka za sađenje i ubacila ga u žardinjere na terasi, iako znam da su vrlo male šanse da poraste, procveta, i da na kraju dočekam čaure i seme. Mak zahteva prostor i loše podnosi žardinjere. Ipak, seme je brzo proklijalo i sada nadgledam mlade makove svaki dan. Ne napreduju baš prebrzo, ali i dalje ne gubim nadu. Biću oduševljena ako moji makovi zaista procvetaju!

Sa još većim uzbuđenjem iščekujem dan kada ću eventualno moći da im zasečem čaure i poližem mlečno beli lateks direktno sa biljke. Ne očekujem da će sadržati mnogo opijuma ali me ekstremno zanima kakav će biti ukus te supstance iz čaure. Sigurno će sadržati neke alkaloide, manje ili više psihoaktivne. Prodavac maka je rekao – koristite seme za kolače, a ostale delove biljke ne dirajte jer su otrovni.

Nadam se da zaista i jesu otrovni, naravno na interesantan način.

Divlji crveni makovi koji rastu kraj puta su takođe zanimljiva stvorenja. Viđam ih često u sirotinjskim delovima grada, u ciganskim naseljima, pokraj gradilišta ili prljavih gradskih kanala. Rastu u malim skupinama ali ih je lako primetiti zbog ekstremno zasićene crvene boje njihovih latica. Kao nekakav sofisticirani korov, divlji makovi ne biraju gde rastu, ali su zato neverovatno krhki – i najmanji dašak vetra otkida njihove rumene latice i ostavlja ogoljenim sitne čaure.

Kad god se vozim biciklom i nabasam na divlje makove, jednostavno moram da zastanem da uberem par komada – potpuno nesvesno krećem ka njima, nesposobna da se suzdržim. Uvek me iznenadi njihova hrapava stabljika koja je neprijatna na dodir i zaista deluje otrovno, i sa vizuelne i sa taktilne strane. Što se tiče mirisa, sveže nabran buket divljih makova nema cvetnu aromu – radi se o kombinaciji mirisa suve zemlje, blago citrusne smole i dima. Latice se razveju čim udaljim buket od lica i ako je u tom trenutku vetar, sa uživanjem posmatram rasipanje ovih prelepih cvetova koji na prvi pogled deluju tako karakterno, ali ih i najnežniji pokret moje ruke uništava. Nisam nikada uspela da donesem kući buket makova – ponekad bi preživeo samo jedan, ali bi i taj već bio zgnječen i praktično na samrti.

Mak na hiljadu i jedan način… U štrudli, u pudingu, u baklavi, u sirovim kuglicama, u pitama i keksima, posut po slanim pecivima i štapićima. Crveni, beli i ljubičasti mak, opijumski, ukrasni i divlji mak, mak u vojvođanskim baštama, mak u Pakistanu, kalifornijski mak. Makove nabrekle čaure i makovi opijumski alkaloidi. Morfin i kodein, za bolesne, i za radoznale. Čaj od maka, mak za šmrkanje, mak za pušenje i mak kroz iglu. Mak kao donosilac sna, jer tako kaže njegovo latinsko ime, Papaver somniferum.

I mak kao opsesija kojoj se tiho radujem već od jutra, čim otvorim oči.

Do sledećeg posta,

vaša J.