Portret Jednog Holanđanina

Uprkos mojoj sve jačoj težnji da izbegavam ljude koliko god je to moguće, u retkim prilikama pojavljuju se osobe koje uspevaju da me pridobiju svojom čudnom prirodom. Holanđanin Jerke je jedan od takvih primeraka, nalik na skupocenu skulpturu koja je nekim slučajem pala i razbila se, ali je ipak završila na restauraciji. Većina pukotina u njegovoj ličnosti je brižljivo zakrpljena, a one koje su ostale vidljive zabavne su za promatranje.

Novembar je i u Amsterdamu kiša nemilosrdno lije – dok sedim u vozu, razmišljam kako da stignem do Jerkeove kuće. Preumorna od sinoćnog festivala u Utrehtu, nisam u stanju da tumačim mapu na telefonu. Izlazim sa centralne železničke stanice i nalet vetra uspeva da mi uništi novi kišobran, istrgnuvši mu par žica. Verovatno zbog umora, nisam naročito uzrujana. Krećem da vučem kofer u smeru Red Lights distrikta – znam da Jerke tu negde živi. Nije mi baš jasno odakle mu kuća u najkomercijalnijem kvartu.

Posle nekih pola sata lutanja, potpuno pokisla i promrzla, uspevam da nađem njegovu kuću. Jerke mi otvara vrata u frotirskom bade mantilu i vunenim papučama za decu u obliku zeca. Dok gledam njegove tamno plave oči, bledu kožu koja sigurno ne voli sunce i dugu kosu na pola puta između plave i riđe nijanse, mogu da shvatim fenomen fascinacije nordijskom lepotom. Kao da su različite boje kose, kože i očiju sa svih krajeva sveta dostigle krajnju tačku sublimacije u slučaju ovakvih ljudi sa severa i pretvorile se u nešto laganije i svetlucavije…

”Moram da se vratim da spavam jer me je festival uništio, ali dobrodošla!”, kaže Jerke uz umorni osmeh. ”Znam da je ova kuća čudna jer je jako uska, pa su sobe zgurene i stepenice nehumane. Nekad turistički vodiči stanu upravo ispred moje kuće i krenu da objašnjavaju ljudima kako je ovo jedan ekstremni primer holandske arhitekture. Uglavnom, slobodno kreni stepenicama da baciš pogled na sve sobe – ja spavam na poslednjem spratu i mislim da se neću dizati negde do sedam uveče. Probudi me ranije ako ti bude dosadno.”

Moj domaćin se vraća da spava, a ja odlučujem da zaista ispregledam kuću jer me zanima u kakvom prostoru čovek kao što je on provodi vreme.

Iako je kuća stara, nije oronula a pritom i lepo miriše – na drvo, puder i nešto blago citrusno. Dok pokušavam da dekodiram na šta konkretno miriše vazduh u prostorijama, prisećam se jesenjeg popodneva u Beogradu kada je Jerke bio kod mene u stanu i birao esencijalna ulja za svoj parfem. Dopala mi se njegova posvećenost i činjenica da je pomirisao sva ulja koja imam nebrojeno mnogo puta dok nije suzio izbor na svega nekoliko. Možda zato što je muzičar, proces mešanja komponenti i eliminisanja nepotrebnog sve dok se ne pronađe optimalno rešenje shvata na dobar način.

Pre no što sam krenula da se penjem vrtoglavim spiralnim stepenicama u sobe na spratu, zavirila sam u Jerkeov frižider i kuhinjske elemente, čisto iz radoznalosti. Gotovo sva hrana na koju sam nabasala delovala mi je nepoznato ili nejestivo. Uspela sam da identifikujem samo veliki komad Brie sira i neki margarin. U kuhinji nije bilo ni jedne jedine normalne čaše, samo par velikih praznih tegli.

Na prvom spratu bila je mini dnevna soba, sa hipi zeleno-belim tapetama, psihodeličnim posterima, ponekom biljkom i gomilom knjiga. Jerke je klasični pijanista a odskora se bavi i elektronskom muzikom, pa je dosta njegovih knjiga u vezi sa teorijom muzike. Pronašla sam i par naučno-popularnih knjiga o veštačkoj inteligenciji, prastaro izdanje Alise u zemlji čuda i nekoliko self-help priručnika o tome kako treba prilaziti ženama. Jerke tvrdi da ovi priručnici nisu čista glupost i da je vodio evidenciju o svom uspehu kod žena u prethodnih nekoliko godina. Kaže da se nakon primenjivanja strategija iz knjige njegov uspeh u osvajanju žena povećao otprilike četiri puta. Verovatno zbog sopstvene staromodnosti, bila sam zgrožena činjenicom da on ima takve self-help knjige ali i dalje svesna da ne treba da ga prezirem zbog toga. Pošto Jerke živi u nekoj verziji poligamije poslednjih šest-sedam godina, pretpostavljam da je taj priručnik stvarno bio zaslužan za širenje njegove kolekcije primarnih partnerki i ljubavnica.

Krenula sam na drugi sprat i primetila kako je i prostor oko samog stepeništa prepun raznih hipi detalja, polomljenih figurica, iscepanih zavesa i crteža. Dopadao mi se Jerkeov smisao za uređenje prostora, mada sam počinjala da budem sve uzrujanija zbog toga što je u kući užasno hladno i grejanje verovatno ni ne radi, iako je napolju svega par stepeni iznad nule.

Soba na drugom spratu je bila simpatična radna soba sa klavirom i velikim radnim stolom – da živim u ovoj kući, tu bih sigurno provodila najviše vremena. Ova soba je bila svetlija od ostalih i malo bolje organizovana, tako da je bilo moguće napraviti nekoliko koraka bez spoticanja o knjige, jastuke i stolice. Bacila sam pogled kroz prozor, i dalje impresionirana činjenicom da se nalazim u samom srcu Amsterdama, grada koji mi je postao toliko drag da se neću smiriti dok ne budem mogla da provodim u njemu barem nekoliko nedelja godišnje.

Jerkeova spavaća soba bila je na poslednjem spratu – polako sam se prišunjala da ga ne probudim. Jedan stepenik na putu ka spavaćoj sobi je nedostajao – zagledala sam se u taj pravilni komad praznog prostora i setila Jerkeove priče o tome kako je pre par godina imao crno-belog mačka Harija koji je voleo da se zavlači u tu šupljinu između stepenika i glasno prede. Spavaća soba je bila vrlo mračna i imala je samo jedan malecni krovni prozor, a krevet se protezao od zida do zida tako da je soba bila praktično jedan veliki krevet i ništa više. Stara stona lampa je gorela u samom uglu sobe i bacala svetlost na prostor ispod kreveta koji je služio kao ostava. Tu je bilo puno kofera, kutija, i jedna plastična kanta u obliku srca iz koje su virili nekakvi čupavi roze repovi. Uključila sam svetlo na svom telefonu kako bih malo bolje osmotrila te repove – radilo se o igračkama iz sex shopa. Gledajući ih, shvatila sam da ne postoji apsolutno ni jedan scenario na ovom svetu u kome bi Jerke mogao da me ubedi da nosim ovakav rep.

Kasnije smo i pričali o pomenutim igračkama iz kante. ”To je za klinke,” kaže on odmahujući rukom.”Za tebe bih odabrao nešto dostojanstvenije i u drugačijoj boji. Nemoj da me potcenjuješ.”

Prvu noć u Jerkeovoj kući provodim u užasnim mukama zbog neverovatne hladnoće. Tuširam se toliko vrelom vodom da bukvalno celo kupatilo pretvaram u saunu kako bih nadoknadila nedostatak toplote. Tresem se na madracu u dnevnoj sobi i razmišljam da li je Jerke ustvari psihopata koji želi da se ja namerno razbolim kako bi me lakše iskoristio za nekakve perverzije o kojima sanja u svom velikom krevetu dok se ja tresem od zime dva sprata ispod. U trenutku krajnjeg očaja, pišem svom dečku poruku da se smrzavam u Amsterdamu i da me hvata panika.”Daj reci čoveku da upali grejanje u kući,” odgovara mi on.

Shvatam da će tako i morati da bude, pa se narednog dana žalim svom domaćinu da sam na ivici da se razbolim. On se duboko izvinjava i konačno uključuje grejanje, donosi mi dodatno ćebe, sprema čaj i ponudi se da me izmasira. Od tada stvari kreću nabolje i počinjem da verujem da Jerke možda i nije lud.

Dok ujutru sedim u radnoj sobi na drugom spratu i obavljam svoje dizajnerske poslove, on drži časove klavira deci i svira improvizacije u pauzama između časova. Jako mi se dopadaju njegove improvizacije, toliko da mi postaje teško da se koncentrišem na posao. Na trenutke i prestajem da radim kako bih mogla da potpuno uronim u ono što on svira. Uspevam da smirim misli i moje slušanje klavira pretvara se u neku vrstu meditacije. Krajem dana, pred spavanje, molim Jerkea da ponovo svira. Sklapam oči i mogu da vidim igru boja dok se kompozicija razvija, iako nisam uzela nikakve psihodelične supstance. Raduje me ova spontana sinestezija. Jerke pak izgleda pomalo tužno, pa ga pitam o čemu se radi.

”Čini mi se da elektronskom muzikom nikada neću uspeti da zainteresujem ljude onoliko koliko to mogu sviranjem improvizacija, a to me boli jer jednako uživam u obe stvari. Čak želim da se više posvetim elektronskoj muzici, ali možda nemam dovoljno smisla za taj oblik komponovanja. Na festivalu u Utrehtu sam se osećao bedno jer niko nije pažljivo slušao kompoziciju koju sam dugo spremao. Ljudi su prosto dolazili i odlazili iz prostorije, kao da svira nekakva radio stanica. Sa klavirom je to uvek bilo drugačije – čak i kad sam svirao neke vrlo jednostavne stvari, ljudi su tome poklanjali toliko pažnje da sam bukvalno mogao da osetim ogromnu količinu tuđe fokusiranosti na moju muziku. To mi je i bilo najveće zadovoljstvo – ta iskrena pažnja. I to što si ti tražila da opet sviram spada u isti tip pažnje. Sa elektronskom muzikom to jednostavno ne mogu da izvedem.”

Ne znam šta da odgovorim Jerkeu pošto i meni njegova elektronska muzika ostavlja bled utisak u odnosu na klavirske improvizacije koje su toliko predivne da bi ih rado slušala svakog jutra i večeri.

”Volela bih da ti dam neki smisleni savet, ali pošto sam totalni amater što se tiče muzike nisam u poziciji da nešto mnogo pametujem. Jedino što bih mogla da ti predložim je da pokušaš da radiš na kombinovanju elektronske muzike i klavirskih improvizacija, da nekako spojis ta dva sveta. Recimo da ubaciš semplove svojih klavirskih improvizacija u elektronsku muziku. Možda bi to nekako oplemenilo celu stvar…”

”Da, možda i bi. Razmišljao sam ranije o takvim kombinacijama, ali sam se na kraju ulenjio i zaboravio da tako nešto isprobam. Verovatno je dobro što si me podsetila. Ubijaju me bezvoljnost i nedostatak energije”, kaže on.

”Znaš li odakle dolazi ta bezvoljnost?”

”Moguće da je čisto hemijske prirode. Trebaće mi još vremena da se oporavim od eksperimenata sa kojekakvim supstancama, a oni su trajali više od deset godina. Pošto je u Holadiji sve dostupno, nisam se baš štedeo. Ima tek godinu dana kako sam primetio da više ne mogu tako da živim. Jedino što sada mogu da uradim je da ne pogoršavam trenutno stanje.”

”Razumem, i ja sam u sličnoj poziciji”, kažem.

Mislim da je Jerkea drogiranje uspelo da uništi više nego mene. Ne mogu tačno da kažem šta nije u redu sa njim, ali osećam da je deo njegove ličnosti pod nekakvom trajnom anestezijom. Iako sa njim mogu da pričam o bilo čemu i smatram da mu je intelekt dosta dobro očuvan, nešto primarnije što se nalazi dublje od intelekta deluje oštećeno i stvara utisak da je Jerke distancirana, bezosećajna i čak monstruozna osoba iako to objektivno gledano nije istina. Prisećam se ljudi sa kojima sam se družila u svojim ranim dvadesetim kada sam se najviše drogirala jer znam da su neki moji poznanici, tada u tridesetim, bili pomalo nalik na Jerkea. Čini mi se da način na koji psihoaktivne supstance uništavaju kvalitetne osobe sa živim intelektom prati određeni patern.

Dok razmišljam o svojim starim prijateljima kojima je drogiranje došlo glave, šetam sa Jerkeom po gradu u potrazi za restoranom. U Holandiji ću biti još samo jedan dan, što počinje da me rastužuje jer je već i pomisao na povratak na Balkan okrutna – znam da me čeka nalet depresije i serija plakanja. Nešto slično mi se dešavalo i ranije, kada sam se vraćala iz Japana u Njujork. Tada sam plakala za Kjotom. Gradove mogu da volim na sličan način kao i ljude.

Par trenutaka pre no što smo stigli do libanskog restorana, Jerkeu kreće da zvoni telefon i po izrazu njegovog lica shvatam da nešto nije u redu. Moli me da pričekam i odlazi u obližnju ulicu da razgovara. Čekam ga nekih petnaestak minuta, donekle zabrinuta.

”Zvala me je jedna od mojih devojaka da mi kaže da više ne želi da se viđa sa mnom. Saznala je preko zajedničkih prijatelja da si ti u Amsterdamu kod mene i jako se naljutila.”

”Ali zar ti nisi u funkcionalnoj poligamiji koja već dugo traje? To što sam ja ovde ne bi trebalo da bude nikakav problem niti tajna.”

”Teoretski nije problem, ali ispada da ljudi nekad prosto ne mogu da kontrolišu posesivne porive, bez obzira na sve dogovore. Znaš i sama kako to ide – poligamija nije preterano drugačija od otvorene veze, samo uključuje malo komplikovanije odnose i više ljudi.”

”Znam, mislim da ne bih mogla da živim na takav način. Dovoljno mi je da se prisetim incidenta u Beogradu kad je moj dečko dobio nervni slom jer smo ti i ja zaglavili u gradu do 4 ujutru.”

”Da, samo što si ti uspela da izgladiš tu situaciju, ali ja mislim da ovo neću uspeti da sredim jer je devojka preko svake mere besna i razočarana pošto joj nisam ranije pričao o tebi. Bez obzira na to što smo se ona i ja odavno dogovorili da nema potrebe da znamo sve detalje o životu onog drugog, ona se oseća iznevereno.”

”Pričekaj koji dan i vidi se sa njom uživo. Nema smisla da raskidaš sa osobom sa kojom se viđaš već neko vreme zato što sam ja tvoj gost u Amsterdamu par dana, prekosutra odlazim i ne znam kada ću biti u Holandiji sledeći put.”

Ostatak večeri prolazi u pomalo tmurnoj atmosferi. Osećam krivicu zbog onoga što se desilo, ali sam svesna činjenice da Jerke nema dobro definisane odnose sa ženama sa kojima se viđa i da je ovo vrlo prirodna posledica haosa u kome je sam odabrao da živi. Kako god bilo, volela bih da saznam nešto više o tome šta on zaista želi kada se radi o intimnim vezama i ljubavi.

U međuvremenu smo se vratili iz restorana, spremili čaj koji miriše na božićne začine i sušeno voće i seli na sofu u dnevnoj sobi. Osećam da se nešto promenilo – prvi put otkad znam Jerkea primećujem da se ono hladno i nečovečno u njemu donekle smanjilo i ustupilo mesto ranjivosti. Drago mi je zbog toga. Sedimo jedno vreme u tišini, ne znajući šta da kažemo jedno drugom. On pušta neku opskurnu muziku iz 60ih, pruža se preko sofe i stavlja mi glavu u krilo. S obzirom da sam u tom trenutku u stabilnijem mentalnom stanju od njega, mogu da mu ponudim malo mira i nežnosti. Prolazim prstima kroz njegovu gustu zlatnu kosu kojoj se i dalje divim kao nekakvom umetničkom delu.

”Da li mogu da odsečem jedan mali pramen i ponesem za uspomenu kada budem kretala kući? Znam da gnjavim, ali me stvarno oduševljava tvoja kosa.”

”Možeš, naravno”, kaže on uz smešak. ”Nisam očekivao da želiš tako nešto, ali slobodno.”

Pitam Jerkea da mi priča o tome kako je odlučio da živi u poligamiji, da li mu je zaista potrebno da uvek ima nekoliko žena sa kojima se viđa i kako uopšte funkcioniše ljubav u takvom scenariju. Kaže mi da je jedina prava ljubav koju je iskusio bila pre poligamije, u okviru klasične veze sa devojkom koju je voleo jednako koliko i ona njega. Nakon što ga je ta devojka ostavila zbog ozbiljnog konflikta u kasnijoj fazi veze, odlučio je da pokuša sa poligamijom prvenstveno zbog seksualne nezajažljivosti koja je počela da mu oblikuje život do te mere da je igranje sa ženama bilo jedino do čega mu je stalo. Priča mi o svojim mnogobrojnim vezama i avanturama i na trenutke počinjem da osećam revoltiranost, pošto se neke od njegovih ispovesti graniče sa pedofilijom a neke druge uključuju oblike ponašanja koje bih opisala kao ogromno nepoštovanje prema samom sebi. Iako smatram da sam donekle prljava žena u smislu ljubavnog života, ono što mi Jerke opisuje zvuči kao potpuno druga dimenzija promiskuiteta, kao živo blato bez dna. Nisam želela da znam da tako nešto uopšte postoji. Dok gutam knedle i jedva se savlađujem da ne ustanem sa kauča i nekuda odem, razmišljam o tome kako bi me Jerkeov stil života uništio emotivno i oterao ravno u samoubistvo. Istovremeno, pokušavam da se nateram da neutralno prihvatim njegovu priču ali to mi ne uspeva i krećem da optužujem sebe za konzervativnost. Na kraju uspevam da se nekako smirim i nastavljam da pričam sa Jerkeom o njegovom životu, sada već svesna toga da ništa ne bi trebalo da me iznenađuje.

Zanimljiv detalj u Jerkeovoj priči o poligamiji je to što je u pauzama između komplikovanih veza i avantura povremeno odlazio na ozbiljne joga kampove koji su trajali po nekoliko nedelja i uključivali svakodnevne vežbe meditacije i veliku posvećenost. U klasičnim vipassana kampovima se meditira i po četrnaest sati dnevno i često je zabranjen bilo kakav kontakt sa drugim učesnicima. Jerke kaže da se tokom ovih iskustava dugotrajne izolacije i fokusiranja isključivo na meditaciju osećao srećnije nego ikad i da je razmatrao da se tako nečemu posveti još ozbiljnije ili potpuno povuče iz svetovnog života. Ipak, ispalo je da su mu žene i seks jednako bitni koliko i rad na sopstvenom stanju svesti, pa je zato odlučio da obe prakse zadrži u svom životu – dakle, puno meditacije i puno seksa. Kad se sve uzme u obzir, mislim da je Jerke slika i prilika osobe koja zaista živi prema vrednostima iz hipi ere, a tako nešto izgleda da može da funkcioniše u Holandiji.

”Šta je to toliko fascinantno u seksu da te tera na takvu vrstu ekstremnog promiskuiteta? Ako se viđaš redovno sa recimo tri ili četiri žene i pritom je to začinjeno i one-night stand varijantama, da li zaista možeš u uživaš u svemu tome? Zar ti telo nije otupelo i zadovoljstvo se smanjilo?”, pitam ga ja u čudu. Moja zgroženost njegovom seksualnošću se polako smanjila i ustupila mesto zdravoj radoznalosti.

”Mislim da to kod mene funkcioniše slično kao bolesti zavisnosti – potrebno je sve više i više seksa kako bi se postigao isti nivo ispunjenja. Pretpostavljam da ti je to teško da zamisliš, pogotovo zato što si žena. Poligamija mi je postala maltene neophodna jer jedna žena ne bi mogla da izađe u susret svemu što mi je potrebno.”

”Razumem donekle. Zanima me još jedna stvar – iako ti je seksualni život bogatiji nego bilo kom muškarcu koga poznajem, da li ti nekad nedostaje ljubav u najklasičnijem mogućem smislu? Da te neko dočeka kod kuće kad se vratiš iz studija, spremi ti večeru, kaže ti da te voli? Nakon svega što si mi ispričao, sramota me je što to uopšte pitam jer sam počela da verujem da sam ja vrlo staromodna žena. Tvoj život je užasno zanimljiv, ali ja bih umrla od tuge da tako živim.”

”Da li ti ja delujem kao srećna osoba zato što ovako živim?”, pita Jerke malo kiselo.

”Ne, deluješ depresivno kao i ja, ako ne i gore. Ali zar nije ovakav život upravo ono što si hteo, povratak u sedamdesete?”

”Nije, zato što čak ni sa ženama sa kojima se redovno viđam nemam odnos koji bi mogao da se opiše kao ljubav niti bilo šta slično tome. Kada se setim šta sam izgubio u svojoj jedinoj funkcionalnoj monogamnoj vezi, i dalje se užasno osećam iako je to bilo pre skoro deset godina.”

”A zašto ne pokušaš da se vratiš tako nečemu? Misliš da je apsolutno nemoguće biti ispunjen u seksualnom smislu u monogamiji?”

”Ne znam. Možda i nije nemoguće, možda sam prosto navikao da spavam sa puno žena i prestao da se trudim oko bilo koje od njih. Iskreno, postalo mi je nezamislivo da mi neko kaže da me voli, ili da ja to nekome kažem.”

”Strašno”, promrmljam ja.

Osećam se kao da me zalio talas ledene vode. Stavljam se je u Jerkeovu poziciju i zamišljam deset godina života prepunog ljudi koji protrčavaju kroz moj svet i spavaju u mom krevetu, ali niko od njih ne želi da ostane kraj mene.

Jerke me pažljivo promatra i verovatno procenjuje šta ja o ovom trenutku osećam prema njemu. Saginjem glavu i ćutke gledam u pod neko vreme, pre no što mu poželim laku noć i krenem ka kupatilu. On se odjednom podigne sa sofe, krene za mnom i zagrli me sa leđa. Znam da to ne radi ni iz kakvih niskih namera, pa mu uzvraćam zagrljaj.

Poslednjeg dana u Holandiji ustajem rano, dok Jerke još uvek spava, i odlazim sama u Harlem koji me oduševljava svojim uskim romantičnim ulicama i prostranim glavnim trgom. Zbog tih uskih uličica, lepo negovanog zelenila i nordijske arhitekture, Harlem me podseća na nekakvu magičnu kombinaciju Mediterana i Skandinavije. Drago mi je što sam ovde došla sama – lepota ovog gradića uspeva da mi zaleči tugu koju osećam posle sinoćnog razgovora sa Jerkeom.

Već počinjem da razmišljam o tome kako ću sledeći put kada budem dolazila u Holandiju iznajmiti stančić upravo u Harlemu i tu ostati par nedelja, verovatno sa svojim dečkom ili drugarima. Sigurna sam da Harlem izgleda još lepše u proleće ili leto.

Što se tiče Jerkea, i dalje razmišljam o našim razgovorima, o njegovoj savršenoj kosi (na kraju sam nažalost zaboravila da mu odsečem jedan pramen!) i čudnoj ličnosti prema kojoj osećam i simpatije i gađenje. Ne znam hoćemo li se nekada videti ponovo, ali me živo interesuje kakvim će životom živeti taj čovek.

Do sledećeg posta,
vaša J.

Izvori slika:

Sve slike su iz privatne arhive.