Život Posle Ajahuaske – Drugi Deo

Za sve radoznale duše koje su čitale prethodne postove, mali podsetnik – prošlo je pola godine otkako sam bila na ceremoniji, pa sam odlučila da i zbog vas i a sebe same napišem kako se trenutno osećam.

Najstrašniju stvar koju imam da vam kažem reći ću odmah na početku – trauma i dalje traje. Ne prođe ni dan a da bar na kratko ne uronim u neko od stanja svesti sa ceremonije – uglavnom neizlečivi primalni strah ili hladni užas (nekad i bes) zbog činjenice da kosmos nije dužan da ljudskom mozgu bude smislen. Štaviše, izmišljanje smisla univerzuma više ne može da me zadovolji jer shvatam da naš mozak, po prirodi stvari, panično želi da pripiše nekakvu roditeljsku ulogu kosmosu. Ovo se dešava valjda zbog toga da bismo se osećali sigurnije i voljenije, pod okriljem neke pravedne i brižne sile koja zna šta radi, jer je lepo biti nečije dete zauvek. To je, čini mi se, bajka od koje ne želimo tako lako da odustanemo. Uostalom, zbog te ljudske potrebe valjda i postoje sve religije. Kako se drugačije utešiti u hladnom moru besmisla nego izmisliti da nas neka nedefinisana sila čuva i voli?

Bez obzira na to što sam ateista u klasičnom smislu, moram da primetim da sam pre ceremonije, barem u nekom zabačenom kutku svoje glave, i dalje verovala da cela ova priča u kojoj smo se našli (dakle život) ima svrhu i da će me jednog dana neko uzeti za ruku, prodrmati i da ću se probuditi iz milion slojeva snova u nekoj ultimativnoj stvarnosti koja je ustvari jedina prava stvarnost, čvrsti temelj ispod svih konstrukcija, ono što ostaje kada se sljušti poslednji sloj raznih koncepata kojima smo se pokrivali dok smo bili ljudi.

Više ne verujem da tako nešto postoji, koliko god takva ideja ”krajnje stvarnosti” utešno zvučala. Prihvatila sam dublje nego pre (mada možda još uvek ne do kraja) nesposobnost da se ljudskom glavom obuhvati ovaj čudni sistem u kome postojimo, menjajući oblike možda zauvek i možda bez ikakvog cilja. A kad kažem cilja, mislim na cilj u ljudskom smislu –  razrešenje svega. Ne isključujem mogućnost da postoji nekakva tendencija kosmosa koja bi se mogla nazvati ciljem kretanja ili ciljem delovanja u nedostatku bolje reči.

Nekad sam jako tužna zato što više ne mogu da verujem u romantične transcendentalne ideje.  Naravno, ostavljam otvorenu zabavnu mogućnost da ću se jednog dana možda stvarno probuditi u pomenutoj ”krajnjoj realnosti” i dobiti ključeve od svih vrata i odgovore na sva pitanja. Ali kako god, više se ne nadam tako nečemu.

Proces starenja, kao i smrt, sada me žaloste više nego ranije. Nemamo baš mnogo vremena na ovom svetu. Ako bih jednu stvar mogla da vratim u pređašnje stanje (dakle moje stanje svesti pre ceremonije), to bi bila moja neopterećenost starenjem i protokom vremena. Žao mi je što je to sada poljuljano, jer smatram da agresivna svakodnevna svest o smrtnosti nije naročito korisna jednom ljudskom biću od trideset godina koje je zdravo i funkcionalno.

Vezano za priču o haosu i besmislu, sad sam se setila jednog događaja od pre nekih 6-7 godina, dok sam još uvek živela u Americi.

Jednog jutra dok sam išla autobusom ka fakultetu, sedela sam pored devojke koja je bila iz nekog udruženja mladih hrišćana koji su organizovali tumačenje Biblije za studente. Sećam se da sam toj devojci jednom ranije pomenula da sam ateista i da me ne zanimaju njihova okupljanja, pa je naš razgovor u autobusu krenuo u tom smeru.

”Znam da ti ne veruješ u Boga i evo moram da ti kažem da sam krenula da razmišljam o tome kakav bi bio moj život kada ne bih bila vernik. E pa došla sam do zaključka da uopšte ne bih mogla da živim – ako nema Boga i nema ničega posle ovog života, radije bih umrla sad odmah, ništa mi više ne bi bilo bitno”, rekla je ona. Sećam se da je ovu devojku čak i puko razmišljanje o nepostojanju Boga toliko potreslo da sam mogla jasno da vidim nekakav talas privremenog ludila i panike u njenim očima.

Tog dana sam prvi put osetila iskrenu samilost prema religioznim ljudima i uopšte tipu ličnosti koji veruje da dobro pobeđuje a zlo biva kažnjeno. Ako su ovakve ideje ono što čuva određene ljude od iskliznuća u totalno ludilo, mislim da treba da ih zadrže. Verovatno i treba imati takve ideje, u jednom ili drugom obliku, jer čine ovaj život manje bolnim. Nekad se pitam da li je uopšte bitno šta je objektivna istina i da li živimo u skladu sa njom.

Moj dečko smatra da je par prethodnih tekstova koje sam napisala o ajahuaski, uključujući i Erowid izveštaj, poslužilo kao sjajna anti-drug kampanja jer su neki moji prijatelji i poznanici odustali od ajahuaske nakon čitanja tih priča. S obzirom da mi to uopšte nije bila namera, smešno mi je što je to tako ispalo.

Ovo je možda poslednji tekst koji ću napisati vezano za moja iskustva sa ajahuaskom, pa ću zato odgovoriti i na ono klasično pitanje koje su mi svi postavili – da li se kajem što sam bila na ceremoniji i ako ne, planiram li da ponovo odem.

Ne mogu da se kajem zbog iskustva jer mi je, uprkos trajnoj traumi, donelo i trajno razrešenje problema depresije i želje za samoubistvom. U poslednjih pola godine nisam ni jednom pomislila na samoubistvo, što mi se nikada ranije nije desilo jer sam imala manične depresivne misli i po više puta nedeljno od svoje dvadesete godine pa sve do sad. Ako je dve noći traume koju mi je donela ajahuaska bilo stvarno dovoljno da obriše ili makar ublaži moj uporni depresivni obrazac razmišljanja koji traje preko deset godina, onda sam itekako zahvalna. Mislim da je promena permanentna, jer ne mogu više da zamislim ni jedan scenario koji bi me naterao u samoubistvo.

Sa druge strane, kako prolazi vreme, sve sam ubeđenija da se neću više baviti ajahuaskom jer psihotični napad koji sam doživela druge večeri ceremonije smatram preteranim (pretpostavljam da ljudi koji boluju od šizofrenije posećuju slični pakao kada nisu na lekovima).  I pored moje otvorenosti za eksperimentisanje sa supstancama, ne bih volela da ponovo vrištim do pucanja glasnih žica i da mi neko pridržava ruke iza leđa ili me vezuje kako u napadu psihoze ne bih povredila sebe ili druge. Čisto iz milosti prema sebi kao ljudskom biću, ne želim da prolazim isti krug patnje jer ono sa čime sam se suočila i dalje živi na nekoj ravni moje svesti, kao otvoreni proces koji verovatno neće stati dogod budem živa.

Mislim da nemam šta dalje da otvaram (u ovoj fazi svoga života), ali imam još mnogo da učim iz velikog ponora koji sada stoji otvoren i redovno me podseća da je tu, želela ja da gledam u njega ili ne.

 
Do sledećeg posta,
vaša J.

Izvori slika:

Slike navedene po redosledu pojavljivanja na strani:

1. Sarah Gibert Fox, “Waking from a dream”
2. Iz privatne arhive