O Trudnoći

Ova tema mi zadaje posebnu neprijatnost i odlagala sam pisanje par meseci zbog pomešanih osećanja. Iako sam uspela da sebe sateram u ćošak i napravim prvi draft za ovaj tekst u dnevniku, i dalje se osećam kao da krijem neku mračnu tajnu.

Ipak, ne mogu da kažem da u ovom trenutku negativna osećanja pretežu, i upravo zbog toga posvećujem ovu priču pre svega ženama koje muči ambivalentnost u vezi sa decom. Iako nikome ne mogu da pomognem pri donošenju odluke jer prave odluke nema i obe verzije života mogu da budu (ne)ispunjavajuće, pokušaću da sumiram šta je mene navelo na zaključak da imanje jednog deteta možda nije kraj sveta i da bi me verovatno poguralo da se dodatno razvijam kao ličnost.

Pišem vam ovo na kraju prvog trimestra, u danima kada mučnina i osećaj da imam neku terminalnu bolest konačno počinju da blede. Fetus i dalje ne mogu da doživljavam kao svoje dete jer za sada ne pokazuje neke naročite znaka prisustva, ali sam mu svejedno par puta uputila molbe u fazonu – ajde budi dobar, nemoj da upropastiš moj život i moje zdravlje, i onda smo kul.

Svi koji ovo čitate a barem donekle me poznajete, znate da nisam ljubitelj dece. Sa druge strane, nisam se izjašnjavala ni kao childfree for life, jer nemam tu vrstu odbojnosti prema njima. Na skali od 1 do 10, ako bi trebalo da rangiram svoju želju za decom, bila bi to jedna bleda trojka.

Deca me nikad nisu preterano interesovala i gledala sam da se sklanjam od njih i njihovih roditelja kad god sam mogla, jer su mi najčešće bili iritantni ili dosadni. Moja odluka da više ne radim kao fotograf na krštenjima i rođendanima je bila u direktnoj vezi sa mojom smorenošću tipičnim balkanskim porodicama.

Ono što je ustvari zanimljivije su moja pozitivna osećanja prema zdravim modernim porodicama koje sam ponekad imala prilike da srećem kod nas ili tokom putovanja po Evropi i Americi. Kada posmatram interakcije unutar porodica gde su i otac i majka samoostvarene ličnosti bez svakojakih frustracija i pasivne agresije, a dete je kao rezultat toga biće koje ima sve uslove da se slobodno razvija, poželim da imam nešto slično. To je verovatno zbog opipljive vitalnosti koju takvi ljudi šire oko sebe.

…

Jednu bitnu lekciju u vezi sa majčinstvom dobila sam od svoje profesorke grafičkog dizajna, dok sam studirala u Americi. To je bilo pre desetak godina, kada nisam razmišljala o imanju dece, ali mi je bilo nejasno kako neki ozbiljno kul ljudi, a svoju profesorku sam smatrala takvom, odluče da dobiju dete.

Kira je tada imala oko 40 godina, i dobro smo se slagale jer smo bile slične po temperamentu i interesovanju za mračnu estetiku. Jednog prilikom sam je otvoreno pitala zašto ima dete.

Nasmejala se od srca, očigledno zabavljena mojim pitanjem.

”Lolu sam dobila u kasnim dvadesetim, ona je proizvod jedne veze koja se loše završila. Ali to i nije toliko bitno – jednostavno sam odlučila da ne abortiram, bez previše analiziranja situacije. Stvari nisu bile sjajne, ali nisu bile ni katastrofalne. Iskreno, nisam volela Lolu na samom početku, zavolela sam je vremenom i sada imamo stvarno dobar odnos. Ali ja ću uvek na prvom mestu biti umetnica pa tek onda majka. Moji projekti su mi zanimljiviji od odgajanja deteta, ali ne mislim da sam loša majka zbog toga. Uostalom, roditeljstvo je samo jedna od uloga u životu, i ne bi trebalo da proguta druge stvari kojima želiš da se posvetiš.”

Kirinu ćerku sam kasnije upoznala na jednoj izložbi i dopao mi se njihov odnos – bilo je nešto smirujuće i nekomplikovano u njihovoj komunikaciji i manirima. Iako je prošlo mnogo godina od tog susreta, često se setim Kire i činjenice da uloga majke ne mora da amputira ostatak moje ličnosti.

Zbog mog karaktera, a sebe smatram nepouzdanom osobom koja se brzo predomišlja, bilo mi je teško da vodim smislene razgovore o deci sa svojim partnerom. Njegov stav je otpočetka bio jasan, a moj je imao strahovite fluktuacije.

Vrhunac moje neodlučnosti desio se pre par godina na moru u Hrvatskoj, kada smo bili kod prijatelja na svadbi. Zbog mojih zdravstvenih tegoba u tom periodu, i specifičnog tajminga tih tegoba, pomislila sam da sam trudna. Iako smo tih meseci pričali o deci i odlučili da roditeljstvu pružimo priliku, bila sam potpuno zgranuta, kao divlja životinja koju su strpali u kavez. Pritisao me je napad panike.

U tom trenutku smo hodali preko mosta, bila je noć, i sećam se da sam se zaustavila, uhvatila za metalne šipke mosta, nagnula lice ka tamnoj vodi i počela da plačem, osećajući kako je ovo početak kraja mog života.

Moj partner je uspeo da ostane relativno priseban, i rekao:

”Ako ne želiš to dete, ja ću sam da se brinem o njemu. Daj mi ga kad se porodiš, a ti idi i radi sa svojim životom šta god hoćeš.”

…

U međuvremenu i jesam radila šta sam htela i živela svojim regularnim životom. Puno izlazaka i putovanja, ne previše posla i sasvim dovoljno para, koktel barovi, koncerti, tu i tamo neke droge, Tinder dejtovi, fotosesije. Moj poznati teren za igru, sa poznatim zadovoljstvima i patnjama.

A onda se desilo nešto što me navelo da porazmislim da li zaista želim da nastavim da živim ovako. To je bilo mesec dana na Maderi sa drugarima u srednjim tridesetim koji su u sličnim životnim situacijama.

Moram da priznam da mi je bilo zanimljivo da se suočim sa činjenicom da je neograničena sloboda i previše zadovoljstva nešto što je počelo da mi bude neispunjavajuće. Dok sam gledala svoje drugare kako piju vino na terasi kraj okeana, iz dana u dan, dešavalo se da mi prođe kroz glavu pomisao da bih u ovom trenutku radije bila posvećena nekom projektu koji bi me ozbiljno intelektualno iscrpeo ili se brinula o detetu.

Naravno, ne bih volela da mi se ceo život preokrene u ozbiljne projekte, ali mi se prioriteti jesu ispomerali u odnosu na ono što je bilo na snazi pre recimo 5 godina. Ovaj put me nije sramota zbog toga, jer sam došla do zaključka da mogu da budem interesantna osoba iako mi neke od mojih pređašnjih nazovi kul aktivnosti i navika više nisu po meri.

Zbog ovakvog razvoja situacije, nakon putovanja na Maderu sam odlučila da još jednom pokušam da se suočim sa strahom od promena, što u mom slučaju uključuje i teško pobedivi strah od imanja deteta.

Kada sam u kasnom novembru saznala da sam trudna, nisam bila nešto posebno uzrujana. Ugledala sam one čuvene dve linije na testu, i pomislila da cela stvar možda jeste glupa ili luda odluka, ali više nisam mogla da se opterećujem time. Jednostavno sam rekla sebi – hajde da vidimo kako će ovo ići. Ako ništa drugo, osećaj da je trudnoća tragedija više nije bio prisutan.

Ipak, postoji jedan aspekt imanja dece koji nisam spomenula, a i dalje mi je pomalo problematičan, možda i više od klasičnih strahova vezanih za nedostatak vremena za sebe ili da će mi trudnoća nepovratno uništiti lepe proporcije tela.

Odluka da se donese dete na svet je u neku ruku primoravanje novog bića na život, što je meni, osobi koja se bori sa depresijom već 20 godina, jedan dosta diskutabilan čin. Ako sam toliko puta poželela da se ubijem a i dalje u retkim trenucima pomišljam na samoubistvo kao opciju, da li imam ikakvo opravdanje za prebacivanje svojih nesretnih gena na biće koje će možda morati da prolazi kroz slične procese?

Pa, postoji jedna stvar koje sam svesna kada me mrak ne pritiska iz sve snage, a to je da sam ipak zahvalna za ovaj život, pa čak i za svoj polupani mozak, jer bih rekla da su neka ljudska iskustva dovoljno značajna i intenzivna da ipak vredi biti rođen čisto zbog njih, uprkos velikoj patnji koja može da se nagomila na putu. Prijateljstva i ljubavi, uživanje u umetničkim delima, stvaralački procesi, lepota u raznim oblicima, osećaj imanja zdravog tela… Da li je nabrojano vrednije od večne zaštite od bola koju nudi nepostojanje? Verujem da jeste.

Kada me dete jednog dana bude pitalo zašto smo odlučili da ga imamo, to je ono što ću mu reći, jer boljeg odgovora nemam. Nešto kao – nadali smo se da će ti se dopasti priroda, muzika, i poneki ljudi. Valjda nismo pogrešili.

Do sledećeg posta,

vaša J.

Izvori slika:

Sve su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta unsplash.com.