Za sve radoznale duše koje su čitale prethodne postove, mali podsetnik – prošlo je pola godine otkako sam bila na ceremoniji, pa sam odlučila da i zbog vas i a sebe same napišem kako se trenutno osećam. Najstrašniju stvar koju imam da vam kažem reći ću odmah na početku – trauma i dalje traje. Ne prođe ni dan a da bar na kratko ne uronim u neko od stanja svesti sa ceremonije – uglavnom neizlečivi primalni strah ili hladni užas (nekad i bes) zbog činjenice da kosmos nije dužan da ljudskom mozgu bude smislen. Štaviše, izmišljanje smisla univerzuma više ne može da me zadovolji jer shvatam da naš mozak, po…