O Porođaju

Dok promatram svoju bebu kako spava u krevecu sa opuštenim licem i ručicama, ali i dok divlja od gladi ili grčeva kao pobesnela životinja, pitam se da li je donošenje novog bića na svet zaista vredno tolikih muka. Odmah ću reći da i dalje ne znam, mada dosta retko osećam otvoreno kajanje zbog odluke da imam dete. Jedino u najtežim trenucima dobijam poriv da bebi zapušim usta, izbacim je na terasu i dobijem zasluženih par sati sna.

Sve do samog porođaja, nije mi bilo do kraja zamislivo da će iz mene da izađe živa i zdrava beba i da ću morati itekako da se prilagodim tom malom stvorenju koje zahteva strahovito mnogo vremena i pažnje. Kada sam osetila početne kontrakcije u zoru, i to dan pre svog rođendana, bila sam potpuno spremna za odlazak u bolnicu – sva papirologija je bila uredno složena i spakovana u torbu za porodilište gde treba da se nađu stvari kojih verovatno nema u državnoj bolnici, uključujući i wc papir.

Nakon pregleda u porodilištu (KBC Zvezdara, u slučaju da vas zanima) vratili su me kući da sačekam par sati da se kontrakcije pojačaju. Pokušala sam da odspavam i shvatila da je nemoguće odmarati kada se takva vrsta bola ponavlja na svakih nekoliko minuta. Hodala sam u krug po stanu i terasi i svaki put kada bi me kao grom udarila nova kontrakcija bacila bih se na pod i stajala četvoronoške, na šakama i kolenima, čekajući da jezivi grč prođe. Taj položaj jeste pomagao ali se stanje progresivno pogoršavalo – tako jednostavno mora da bude. Spremila sam ovsenu kašu sa breskvama za doručak i izašla na terasu, sunce se već podiglo i bilo je prijatno rano jutro, ali nisam mogla da na miru pojedem svoj poslednji obrok pre bolnice. Taman bih progutala zalogaj i onda bi me dolazeća kontrakcija toliko presekla da sam morala da se svako malo saginjem, klečim i u očaju stiskam rukohvat stolice dok udarac bola ne prođe i dok ne uspem da otvorim usta za sledeći zalogaj.

Nakon pola sata neuspešnog jedenja kaše, bila sam poražena i bespomoćna, i suze su krenule da mi liju niz obraze. Nisam jasno osetila da se veliki plač sprema – samo je odjednom krenuo, reka suza i potok slina iz nosa. Morala sam da donesem rolnu wc papira kako bih brisala sve što mi se slivalo niz lice. Miran plač zamenilo je glasno ridanje, ali me nije bilo briga hoće li me čuti komšije ili Antonio koji je zaspao i koga u tom trenutku nisam želela da uznemiravam.

Moj veliki plač nije bio posledica samo fizičkog bola već i činjenice da sam sada, par sati pre rođenja deteta, uvidela da će se moj život zaista nepovratno promeniti i da napuštam svoj stari udobni svet koji mi jeste pomalo dosadio, ali na koji sam se navikla jer je bio jednostavan, bez previše obaveza. Bilo mi je teško da pustim svoju beskrajnu slobodu za koju sam se toliko čvrsto držala sve ove godine, i sav taj strašni plač u kombinaciji sa pojačavajućim kontrakcijama imao je ritualnu vrednost. Morala sam da pustim bol i žalost da me samelju toliko da više nijedna suza ne ostane neisplakana i da krenem u porodilište u neutralnom raspoloženju.

Tako je i bilo – kada se Antonio probudio i došao da me uteši i kada smo krenuli nazad u bolnicu, uspela sam da se saberem i prođem kroz sve pretporođajne procedure u miru. Klizma (čišćenje debelog creva) nije bila naročito neprijatna, a tuširanje u bolničkom kupatilu pre krvavog čina je isto imalo nekakvu ritualnu vrednost. Nisam osećala ni uzbuđenje ni strah, a može biti i da sam uzela tablete za smirenje pre odlaska u porođajnu salu, ali toga više ne mogu da se setim.

Moram da istaknem da mi je prisustvo partnera na porođaju puno značilo i da ne znam kako bih podnela ono što me je čekalo u sali da Antonio nije bio tu. Iako su i doktor i babice bili potpuno pristojni ljudi, količina fizičkog bola koju donosi vaginalni porođaj bez epidurala mi je bila traumatična do te mere da sam krenula da se pitam zašto je takav stravičan bol koristan sa evolucione tačke gledišta. Čemu takva agonija, takav delirijum, takvo najmračnije mučenje da bi se doneo novi život na svet? Kao i svaka trudnica, puno sam čitala i slušala o porođajima ali je intenzitet bola prevazišao sva moja očekivanja.

Nisam dobila epidural jer mi je rečeno da sam došla prekasno, mada mislim da to nije bio pravi razlog. Anesteziolog nije bio prisutan i nijedna porodilja koja je u tom trenutku bila u sali nije primila anesteziju, što me je strašno naljutilo. Došlo mi je da ustanem sa kreveta uprkos sve jačim bolovima i krenem da sama tražim anesteziologa, ali pošto su me već prikopčali za infuziju oksitocina i probušili mi vodenjak kako bi se ubrzao porođaj, nisam imala nikakvog izbora.

Bes koji sam osetila kada sam saznala da neću dobiti anesteziju ubrzo je zamenio strah. Oksitocin pojačava kontrakcije i to sam vrlo brzo osetila, jer su bolovi od užasnih ali podnošljivih postali jednostavno nepodnošljivi. Da sam mogla da pobegnem iz sale, pobegla bih i pokušala sama da istisnem bebu iz sebe, čučeći i napinjući se u kupatilu. Bilo bi mi lakše da čučim nego da ležim, barem bi gravitacija bila na mojoj strani. Vrpoljila sam se u krevetu, na trenutke vrištala, pokušavala da se prebacujem sa boka na bok i u toku jedne posebno paklene kontrakcije uspela sam da istrgnem iglu iz vene na šaci. To nije imalo nikakvog efekta jer je oksitocin već odradio svoje i krenula je poslednja faza porođaja – takozvani naponi.

Ispostavilo se da su mi naponi bili teži za podneti nego kontrakcije i kako sam tada već potpuno izgubila kontrolu nad svojim telom i prema Antonijevim rečima bila ljubičasta u licu od naprezanja, samo sam se nemoćno bacakala u krevetu, nesposobna da nađem dodatnu snagu i da pravilno dišem. Vrištanje nije bilo posebno oslobađajuće, ali je bilo nužno. Poslednji put mi se desilo da vrištim pre više od pet godina, na ajahuaska ceremoniji kada sam upala u mračnu halucinaciju. Ova dva događaja, dakle porođaj i najsnažniji psihodelični trip, smatram svojim najbitnijim transformativnim iskustvima jer imaju elemente ludila i potpunog nedostatka kontrole. Pošto je porođaj bio lakši za oporavak i nije me psihički toliko uzdrmao kao ajahuaska, ipak ću ga staviti na drugo mesto što se tiče intenziteta.

Poslednjih par napona pre izlaska bebine glave pamtiću kao jedan sramotni horor jer sam se osećala kao da sam izgubila svako ljudsko dostojanstvo. Babice su me držale za noge, doktor je posmatrao kako napreduje situacija a Antonio se trudio iz sve snage da bude dobra podrška. Ja toga nisam bila svesna jer ni najveća ljubav i briga u tim trenucima nisu imale nikakvu vrednost za mene. Bol se prelio preko svega, i to četvoro ljudi koji su me bodrili da guram jače i da zadržavam dah dok se napinjem su mi strahovito išli na živce. Kada je krenula da mi puca međica jer bebina glava jednostavno nije mogla da izađe, jedna babica je uzela makaze za epiziotomiju da popucalo tkivo proširi uz dodatni rez, i taj bol gotovo da nisam osetila jer je bio smešan u odnosu na napone.

Antonio je video sve što se dešavalo na samom kraju porođaja jer je odlučio da ne stoji sa strane, već da direktno gleda izlazak bebine glave, što smatram jednom jako hrabrom odlukom. Rekla bih da dobar deo muškaraca, pogotovo na Balkanu, nije sposoban za tako nešto.

Ne znam u kom trenutku je beba konačno izašla jer sam bila toliko van sebe od bola da nisam osetila nikakvo olakšanje još neko vreme, kao da je moje telo kasnilo sa reakcijama. Videla sam kako nose zdravu mušku bebu da je očiste, izmere i ocene, i to sam doživela na jedan neutralan način, kao da se dešava nekoj drugoj osobi. Bilo mi je drago što smo i beba i ja pregurali ovo ali nisam osetila nikakav grandiozni nalet osećanja.

Kada su mi stavili Jana na grudi, bio je dosta tiha beba i imao je simpatičnu belu kapicu, kao mali pionir koji je dobio prvi komad odeće za dobrodošlicu. Svidele su mi se njegove pravilne crte lica, ta savršena simetrija koja se izmeni tek odrastanjem. Uz to, nije bio smežuran i crven, kao da je odmah nakon čišćenja zaostalih tkiva i tečnosti iz materice imao lepu boju kože. Krupne okrugle oči bile su mu širom otvorene i kada sam se zagledala u njih, bilo je tu početno nezadovoljstvo pomešano sa čuđenjem i umorom. Mene je pogledao sa delimičnim nepoverenjem, kao da želi da me pita da li se poznajemo od nekud, i to me je nasmejalo. Nije delovao preplašeno, bilo je tu neke pomirenosti sa situacijom u kojoj se našao, što mi se dopalo.

Jana su ubrzo potom odneli u boks za bebe da urade početne analize, a ja sam konačno dobila pola sata da se odmorim. Kao prvi obrok nakon porođaja, dok sam još ležala u krevetu sa svežim šavovima nakon epiziotomije, doneli su mi jednostavan puding od vanile u limenoj šolji kakve i dalje postoje u državnim bolnicama i vrtićima. To me je obradovalo mnogo više nego što sam očekivala. Radilo se o mom prvom radosnom momentu nakon porođaja, kada sam sama i na miru mogla da pojedem skromni puding i saberem utiske.

Nakon što sam pojela puding, odmah sam krenula da pišem Antoniju pošto je morao da ode čim je porođaj bio zvanično gotov.

“Jebemu sve koji je ovo pakao bio”, napisala sam mu za početak.

On je na to odgovorio – “Znači ne da ti ne želiš kroz ovo ponovo da prolaziš jednog dana, ne želim ni ja.”

Potpuno sam sigurna da će tako i ostati, a što se tiče malog Jana i prvih dana sa njim, o tome bih morala da pišem zasebnu priču. Nadam se da ću naći vremena za to ako ne poludim od psihofizičke isceđenosti koja dolazi u paketu sa novorođenčetom.

Do tad, budite mi dobro, a ako ste možda trudni ili i vi imate tek rođenu bebu, držite se kako znate i umete!

vaša J.

Izvori slika:

Sve su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta unsplash.com.