Uprkos mojoj sve jačoj težnji da izbegavam ljude koliko god je to moguće, u retkim prilikama pojavljuju se osobe koje uspevaju da me pridobiju svojom čudnom prirodom. Holanđanin Jerke je jedan od takvih primeraka, nalik na skupocenu skulpturu koja je nekim slučajem pala i razbila se, ali je ipak završila na restauraciji. Većina pukotina u njegovoj ličnosti je brižljivo zakrpljena, a one koje su ostale vidljive zabavne su za promatranje. Novembar je i u Amsterdamu kiša nemilosrdno lije – dok sedim u vozu, razmišljam kako da stignem do Jerkeove kuće. Preumorna od sinoćnog festivala u Utrehtu, nisam u stanju da tumačim mapu na telefonu. Izlazim sa centralne železničke stanice i…