Ovaj tekst bi trebalo da bude u zbirci kratkih priča na kojima radim već neko vreme, ali sam odlučila da ga objavim i ovde pošto je povezan sa prethodnim postom o porođaju. Dok sam izlazila iz porodilišta sa Janom u nosiljci, negde u pozadini misli priželjkivala sam da budem surogat majka. Pošto su se trudnoća i porođaj konačno priveli kraju, samo sam želela veliki odmor od svega, da nekome predam novorođenče i nastavim sa svojim prethodnim životom. Kada smo stigli kući sa Janom, podigla sam ga iz nosiljke, zagledala se u njegovo zbunjeno malo lice i uvidela da će on od sada uvek biti u mom životu. To me je…

Dok promatram svoju bebu kako spava u krevecu sa opuštenim licem i ručicama, ali i dok divlja od gladi ili grčeva kao pobesnela životinja, pitam se da li je donošenje novog bića na svet zaista vredno tolikih muka. Odmah ću reći da i dalje ne znam, mada dosta retko osećam otvoreno kajanje zbog odluke da imam dete. Jedino u najtežim trenucima dobijam poriv da bebi zapušim usta, izbacim je na terasu i dobijem zasluženih par sati sna. Sve do samog porođaja, nije mi bilo do kraja zamislivo da će iz mene da izađe živa i zdrava beba i da ću morati itekako da se prilagodim tom malom stvorenju koje zahteva…