Imam običaj da idem na bazen jednom nedeljno, nekim radnim danom, ali sam prošli put sticajem okolnosti otišla vikendom i nabasala na decu iz škole plivanja. Plivanje i vožnja bicikla su valjda jedine dve aktivnosti koje uvek uspevaju da me oraspolože. Plivanju ipak dajem prednost jer mi donosi blaženstvo i rasterećenje koje ništa drugo ne uspeva da zameni. Na nekih pola sata mogu da budem van svog uobičajenog tela i uma, i jako sam zahvalna što se ta magija dešava svaki put. Zbog toga mi nije teško da idem na bazen i u periodu hladnijeg vremena, pošto ne vezujem plivanje za sunce i leto. Primetila sam da nemam mnogo toga…

Ovo je prva u nizu kratkih priča koje planiram da pišem na temu sitnih svakodnevnih dešavanja, susreta, i slično. Naravno, biće i dalje regularnih, filozofskih tema. Danas nije bilo loše jutro. Uspela sam da se izvučem iz kreveta gotovo odmah, nekih deset minuta nakon što je zvonio alarm, ali sam zato krenula sa uobičajenim odugovlačenjem kada sam sela da popijem prvu kafu. Uzela sam da čitam kratak roman od Dostojevskog, Kockar, i shvatila da mi se dijalozi toliko dopadaju da ne mogu da se odvojim od njega. Standardno, krenula sam na posao prekasno, kako zbog Dostojevskog tako i zbog svoje već dobro utrenirane lenjosti. Trola 29 uopšte nije saobraćala, što…