Zakasnele Razglednice (Drugi Deo)

Nastavljam prethodnu priču, s tim što će sada akcenat biti na evropskim i azijskim gradovima (uz par egzotičnih iznenađenja).

Iako sam Ameriku proputovala više od Evrope, poslednjih godina se trudim da to nadoknadim jer mi evropski gradovi i ljudi najviše prijaju. Poprilično sam sigurna da ću ostatak svog života provesti negde na ovom kontinentu, po mogućstvu severnije od Srbije.

Peking, Kina

Više od svih drugih zemalja koje sam ikada posetila, Kina je mirisala kao neki potpuno novi svet, van planete Zemlje kakvu sam znala do tad.

Vlaga u vazduhu me je umarala i činilo mi se da je preko celog Pekinga navučena poluprozirna siva kesa koja samo pojačava znojenje i gušenje. Često bih u neverici podigla pogled ka nebu, valjda očekujući da će se u jednom trenutku rasparati ta zamišljena kesa iznad moje glave i da ću moći normalno da dišem. To se naravno nije dešavalo, a gust i mesnat miris cveća i zelenila je sve vreme oscilirao između prijatnog i odvratnog. Procesi cvetanja, venjenja i truljenja i njihovi mirisi bili su pomešani do neprepoznatljivosti, stvarajući kao rezultat novi mirisni akord koji bi se najbolje dao opisati kao veseli užas.

Hotelska soba u kojoj sam odsela mirisala je na zapaljenu plastiku, jeftina sredstva za čišćenje i prastare tepihe – otvaranja prozora nije nimalo pomagalo. Ako ništa drugo, hotel je bio smešten kraj jezera koje je u toku celog dana bilo u debeloj hladovini, a ujutru su Kinezi puštali tradicionalnu muziku i lagano plesali, neki sami a neki u parovima. Jako mi je dopao taj običaj plesa za dobro jutro mada se nisam usudila da im se pridružim, čisto iz sramežljivosti.

Kud god bih se zaputila, lokalni ljudi su mi prilazili i pitali da li mogu da se slikaju sa mnom – nekim čudom, izgleda da su im žene sa Zapada i dalje bile neka vrsta atrakcije.

Poslednjeg dana mog boravka u Pekingu jedan zli kuvar iz zabačene ulice je uspeo da dovuče mog dečka i mene u svoj restoran da probamo neki sumnjivi specijalitet. Ljuti gulaš nam je poslužen u plehanim tanjirima, kao da smo u vojsci, a kuvar je stajao kraj nas dok smo ga jeli, ponosan što su nam suze krenule od nenormalne ljutine i što smo se presamitili preko stola kao da umiremo.

Oboje smo pokvarili stomak od pomenutog gulaša i trpeli paklene muke na dugom letu nazad u Ameriku.

Tokio, Japan

Svaki kvart Tokija bio je priča za sebe. Ne mogu da sklopim u glavi kvartove ovog grada u jednu celinu koliko god se trudila – verovatno je prošlo previše vremena. Sećam se samo ponekih ulica, boja, ukusa i osećanja. Dok Njujork i njegove četvrti držim u sećanju relativno sistematično, Tokija se sećam kao blede slike vodenim bojama, na pocepanom papiru.

Mirniji delovi grada u kojima dominira priroda, hramovi i stariji ljudi prijali su mi daleko više od popularnih četvrti. Nakon što sam u jednom takvom idiličnom kvartu pojela pečeni slatki krompir i prošetala oko stare česme iznad koje su se njihali lepi papirni lampioni, moj dečko je predložio da odemo u Akihabaru. To je deo grada gde se prodaje sva moguća elektronika, video igre, figurice raznoraznih junaka i stripovi.

Sećam se da je Akihabara bila u tolikoj suprotnosti sa mojom ličnošću i interesovanjima da sam nakon nekih pola sata šetnje po radnjama bila toliko izmorena i spremna da legnem posred ulice i bukvalno padnem u stogodišnji san. Prizor japanskih štrebera-gejmera i šarena estetika Akihabare su me na neki način vređali. Moj dečko, videvši da sam na ivici da padnem u nesvest ili krenem da povraćam, poveo me je na šolju čaja.

Čaj koji sam popila u maloj čajdžinici u potkrovlju neke zgrade bio je toliko dobar (neka premijum varijanta mače, gusta ali neverovatno pitka) da sam se magično brzo oporavila od gejmerskog kvarta i bila spremna da nastavim sa razgledanjem Tokija.

Kjoto, Japan

Nakon Tokija, odlazak u Kjoto je predstavljao povratak tradicionalnoj japanskoj estetici. Ono što mi se najviše dopalo u Tokiju ovde je bilo mnogo prisutnije – ceo grad je bio svečano tih, tamno zelen i svileno mek, kao nekakav skupoceni šal.

U tom periodu sam čitala Mišimine knjige, tako da smo svratili do Zlatnog paviljona i obišli još par hramova i šetališta. Iako sam u Kjotu provela vrlo malo vremena, uspela sam da se nekako zaljubim u ovaj grad, što mi se vrlo retko dešava. Isto mogu da kažem samo za Amsterdam i par malih gradova na američkom severoistoku.

Vazduh u Kjotu je bio čist i mirišljav, kao sveže oprana posteljina sa blagom aromom četinarske šume. Gde god bih se zaputila, nešto plemenito i lekovito obavijalo se oko mene – kao da je ceo grad imao sposobnost da olakšava telesne i mentalne tegobe. Osećala sam se neverovatno zdravo, smireno i budno.

Noć u Kjotu je bila jednako lepa kao dan ali i blago uzbudljiva, kao zagrljaj nepoznatog muškarca u koga iz nekog iracionalnog razloga mogu da imam poverenja. Dok sam stajala na stepeništu ispred neke stare fontane i gledala dole ka bulevaru osvetljenom fenjerima i mesečinom, poželela sam da se vratim u Kjoto barem još jednom u životu.

I dalje razmišljam o ovom gradu kao o nedovršenoj ljubavnoj priči.

San Hoze, Kostarika

Zahvaljujući mom dečku i njegovim uticajnim prijateljima, bila sam pozvana da prisustvujem svadbi nekakvih milionera u Kostariki. Sve je bilo plaćeno unapred – smeštaj, let i limuzina. Imala sam samo 23 godine i nisam znala kako uopšte treba da se ponašam u takvim okolnostima. Bogataši me nikad nisu zanimali.

Hotel u kome smo odseli bila je velika tropska hacijenda negde na periferiji San Hozea i delovao je prijateljski zbog jednostavne arhitekture i gomile palmi, voća i lepo negovanih bašti. Nije se radilo ni o kakvom neukusnom luksuzu, zbog čega mi je bilo drago.

Nisam imala šta da obučem za svadbu jer sam bila bedni student koji u svom tadašnjem ormaru nije imao nikakvu kvalitetnu odeću za odrasle ljude. Moj dečko je mislio o tome na vreme i poneo sa sobom jednu haljinu svoje bivše žene. Radilo se o finoj bledorozoj svilenoj haljini do kolena i ne mogu da kažem da mi je loše pristajala. Mislim da sam te večeri uspešno odigrala svoju ulogu egzotične gošće iz istočne Evrope.

Nakon svadbe ostali smo u Kostariki još nedelju dana i obišli obližnje vulkansko jezero i Tamarindo plažu. U Kostariki sam i prvi put plivala na otvorenom okeanu – voda je bila dosta hladna i uzburkana, ali pošto sam dobar plivač nisam se obeshrabrila. Ipak, ono po čemu najviše pamtim Kostariku nisu ni pomenuta svadba niti okean već jedna debela iguana koja me je isprepadala toliko da se i dalje jasno sećam primalnog straha od velikih reptila koji čuči negde duboko u našim genima.

Svakog dana kada bih išla na plažu u Tamarindu prekočila bih jedan kameni zidić obrastao tropskim rastinjem. Kako to obično biva, u nekom trenutku sam prestala da obraćam pažnju na taj zidić i proceduru preskakanja. I tako, dok sam jednog popodneva stajala na zidiću i gledala u okean, primetila sam krajičkom oka da nešto veliko gamiže ka meni. Skrenula sam pogled i videla masivnog guštera sivkasto zelene boje, sa jakim mišićavim nogama.

Nalet straha bio je jak kao udar groma. Celo telo mi se u užasu trglo ka nazad i povuklo me tako da sam momentalno sletela sa zidića, a stomak mi se zavezao u čvor tako da još dugo nisam mogla normalno da dišem. Veliki gušter nije planirao napad – samo je mirno nastavio da hoda po zidiću, a ja sam bila zahvalna za to što sam u ranim dvadesetim i što mi nije sledovao infarkt.

Sent Tomas, Devičanska Ostrva

Dok sam bila zaposlena kao fotograf na Diznijevom kruzeru obišla sam nekoliko karipskih ostrva, ali mi nijedno nije ostalo u lepom sećanju. Da li su ta ostrva stvarno bezveze ili sam ja prosto bila mrgud kome tada ništa nije bilo po volji, teško je zaključiti u ovom trenutku.

Ne bih uopšte znala da sam posetila Sent Tomas da nisam iskopala suvenir koji sam tamo kupila mami. Držeći u rukama magnet sa izrezbarenim tropskim ribama i palmama, upinjala sam se da se setim šta sam ja uopšte radila u Sent Tomasu i sa kim sam bila tamo. Uspela sam da prizovem par sećanja.

Bilo je rano sparno popodne i kolege fotografi su očigledno otišli nekuda bez mene, možda na plažu. Užasno su me živcirali svi oni, a pogotovo neka pričljiva devojka koja je bila isto iz Srbije – uvek sam se trudila da izbegavam ljude sa Balkana kad sam na putu jer mi gotovo nikad nije nedostajao balkanski temperament. Našla sam neki mali zabačeni kafe koji je izgledao kao koliba i sela tamo, srećna što okolo nema nikoga poznatog.

Nakon što sam popila koktel koji je bio presladak i na silu ispisala nekoliko razglednica da se vidi da sam posetila ovaj jelte ”tropski raj”, krenula sam da prošetam gradom. Atmosfera mi nije prijala – kao da je neko spojio meksičku pijacu sa američkim šoping centrom. Prvo što sam primetila bila je gomila prodavnica nakita. Izlozi su bili prepuni prstenja i ogrlica sa svim mogućim vrstama dijamanata i ostalog dragog kamenja. Sećam se da je jedna cela ulica imala samo draguljarnice, i to sa obe strane. Dakle, ovo je mesto gde bogataši sa kruzera dovode svoje buduće ili sadašnje žene da ih odobrovolje dijamantima.

S obzirom da je moja plata na kruzeru bila toliko jadna da verovatno ne bih mogla da priuštim ni srebrno lanče a kamoli nešto konkretnije, obuzeo me je prvo nalet besa i mržnje, a potom želja da krenem da sabotiram svoj fotografski posao sve dok me ne izbace sa broda.

Nisam izbačena zato što sam se sviđala menadžeru, gnusnom bogatom Indijcu koji je gnjavio sve žene u rasponu od 18 do 40 godina, ali sam zato dala otkaz otprilike mesec dana nakon obilaska Kariba.

Zagreb, Hrvatska

Iako sam u Zagrebu bila mnogo puta kao tinejdžer i u ranim dvadesetim, formirala sam mišljenje o njemu tek nedavno, nakon što sam se vratila iz Amerike.

Zagreb je jedan od onih gradova u koje mi nije problem da se vratim na par dana i recimo uživam u šetnji po Gornjem Gradu, ali mi pomisao na život u njemu nije prijatna. Štaviše, Beograd je jedini grad na Balkanu koji smatram donekle podnošljivim što se tiče atmosfere.

Kad god bih se našla u Zagrebu, činilo mi se kao da sam se vratila u prošlost, blago zagušljivu i sentimentalnu na način koji podstiče odbrambeni mehanizam u meni i želju da se sklonim od te čudne kombinacije ex-Yu atmosfere i zapadnoevropskih težnji. Nešto u vezi sa ovim gradom mi je i dalje previše uspavano i konzervativno, kao život koji je postao jedna predvidiva staza, bez uzbudljivih krivina na vidiku. Nedostaje potencijal da se desi nešto čudno.

Zagreb je kao stariji čovek koji dobro izgleda i prijatan je sagovornik, ali neće reći ili uraditi ništa što iziskuje malo veću dozu smelosti.

Frankfurt, Nemačka

Frankfurt sam posetila u zimskom periodu i pretpostavljam da mi je zbog toga ovaj grad delovao još hladnije i poslovnije. Sećam se dugih šetnji kraj obale Majne, sivobelog neba, ljudi koji džogiraju u profesionalnim fitnes odelima i par lepo sređenih pabova. Gledajući ljude i njihove interakcije i analizirajući atmosferu u različitim lokalima, stekla sam utisak da se radi o zdravoj sredini ali donekle dosadnoj za moj ukus.

Dok recimo Zagreb smatram dosadnim na staromodan način i ta vrsta dosade mi je slična osećaju tupog umora koji se javlja posle obilnog nedeljnog ručka, kod Frankfurta se radi o nečemu drugačijem – o modernoj dosadi koja proizilazi iz činjenice da je uređenost pogazila nešto vitalno. Kao da sam naručila klasični burger a dobila vegansku varijantu koja je dobro pripremljena, ali ne zadovoljava glad u potpunosti. Verovatno bih mogla da se naviknem na taj ”hendikep”, ali ne bih bila preterano srećna.

Iz nekog razloga, kada razmišljam o Frankfurtu, najdraža uspomena mi je afrički restoran u kome smo bili na večeri i jeli egzotični kari bez pribora za jelo, služeći se komadićima beskvasnog hleba da zahvatimo zalogaje. Separe u kome smo sedeli bio je u suterenu, osvetljen narandžastim prigušenim svetlima i ukrašen detaljima od terakote i biljkama sa krupnim čvrstim lišćem. Cela prostorija je blago mirisala na sandalovinu i neku prijatnu smolu a kada sam otišla do toaleta primetila sam da su i tamo mirisi i boje bili dobro usklađeni. Zidovi i sveće bili su u osvežavajućoj akvamarin boji a vazduh je mirisao na verbenu tako da sam odmah mogla da zamislim sebe kako ležim u toploj vodi punoj aromatičnog bilja i citrusa.

I dalje mi je fascinantno to koliko boje i mirisi mogu da ostanu u sećanjima mnogo detaljnije nego konkretni događaji ili razgovori sa ljudima. Čak mi je i drago što je to tako.

Utreht, Holandija

O Holandiji i Holanđanima sam već pisala ranije, fokusirajuću se na Amsterdam. Utreht smatram jednako šarmantnim gradom i da imam priliku da se preselim u Holandiju vrlo rado bih živela upravo ovde, s obzirom da su vozovi krajnje pouzdani i vrlo lako se stiže bilo gde i bilo kada.

Imala sam sreće da budem u Utrehtu u toku sunčanih novembarskih dana, što baš i nije česta situacija u Holandiji. Šetajući prvo po centru, a kasnije po rezidencijalnim kvartovima, osećala sam se iskreno ganuto načinom na koji Holanđani održavaju svoje kuće i dvorišta. Za razliku od hladnog rutinskog reda koji mi je zasmetao u Frankfurtu, ovde je taj civilizovani red opstajao na jedan mladalački način, zabavan i neformalan. Ne znam da li Holanđani generalno imaju smisla za dizajn i boje, ali gotovo sve što sam videla je bila tolika vizuelna poslastica da su mi par puta krenule suze niz obraze. Sva sreća pa sam bila sama – ne znam šta bi moji poznanici iz Holandije rekli da su me videli u takvom izdanju. Kao Alisa u zemlji čuda, opčinjeno sam šunjala oko tuđih dvorišta, diveći se količini lepote koja je bila preda mnom na svakom koraku.

Istražujući zabačene ulice iza stana koji sam iznajmila, nabasala sam na malo jezero sa slatkim drvenim mostom i dugačku livadu sa starim vrbama koja se protezala duž celog kvarta pa svako ko ovde živi može da izađe iz kuće i odmah se nađe u prirodi. Stan u kome sam odsela gledao je na neku privatnu osnovnu školu, tako da me je ujutru budila graja dece iz učionica i dvorišta. Otvarala sam prozor da uđe prijatan hladan vazduh, pila kafu i gledala sve te srećne klince kako se jure oko zgrade. Poželela sam da ostanem ovde makar par nedelja i istražim do detalja ceo grad i jedan veliki zamak u blizini Utrehta, ali mi je to finansijski bilo neizvodljivo.

Holandija me je naterala da krenem da razmišljam o tome kolika je ogromna privilegija biti rođen u ovoj zemlji i praktično dobiti na poklon doživotno pravo na lepotu i funkcionalnost sistema.

Rim, Italija

Od svih gradova koje sam posetila do sad, Rim je daleko najkompleksniji što se tiče istorije i ono što me je oduševilo je način na koji se ta bogata prošlost i dalje iz sve snage oseća u njemu. Grad poseduje prijatnu težinu i komplikovanu eleganciju koja me je toliko zaokupirala da mi ni u jednom trenutku nije bilo dosadno niti mi je pažnja preterano odlutala na lične probleme i nedoumice. Bez preteranog truda, mogla sam da budem prisutna u trenutku. Za razliku od drugih gradova koje sam opisala ovde, Rim stoji van kategorija konzervativnog ili modernog, verovatno zato što je muzejski izgled uparen sa haotičnom živošću kojoj doprinose i Italijani svojim karakterom i turisti kojih je mnogo u svakom trenutku.

Jako mi se dopao taj spoj karnevalskog haosa i klasične muzejske lepote jer su intenzivni i zabavni – malo je gradova za koje mogu da kažem da su plemeniti na takav način. Recimo, očekivala sam da će možda Njujork ostaviti sličan utisak grandioznosti na mene ali ga se sećam kao neprijatnog urbanog haosa sa vrlo zanemarljivim šarmom, do te mere da bih odbila da živim u Njujorku i da mi neko ponudi stan besplatno.

U Rimu sam bila nekoliko dana u društvu koleginice sa faksa, a jedna od najdražih uspomena mi je naša vožnja nazad do iznajmljenog stana velikim Uber kombijem nakon što smo bile na džez svirci i popile par časa vina. Dok smo sedele u apsurdno velikom crnom autu gde je moglo da se smesti osmoro ljudi iza vozača (nemam pojma zašto je došao kombi iako sam naručila regularan auto), prisećale smo se uspomena sa faksa. ”Jel se sećaš kad nismo imale 350 dinara da kupimo pačetinu u kineskoj brzoj hrani iza faksa, a vidi nas sad, vozamo se ovom Uber limuzinom i to u centru Rima!”, rekoh ja i tu krenemo obe da se cepamo od smeha s obzirom da ni ona ni ja nemamo osećaj da su se naši životi stvarno stabilizovali niti da smo postigle nešto zaista značajno što nas je učinilo ”odraslim ljudima”. Kao i uvek, tu je osećaj da je ivica provalije blizu i da sve što imamo može za trenutak da se surva u ponor.

Ali da, priznajem, pre deset godina bio je veliki pojam platiti skoro 400 dinara za pačetinu kod Kineza…

Do sledećeg posta,

vaša J.