Kratke Oslobađajuće Misli – Prvi Deo

Izašla sam u neplaniranu noćnu šetnju. U stanu je bila nepodnošljiva atmosfera, kao da mi neko steže omču oko vrata. Neisplakane suze neće da izađu, i to čini situaciju još gorom.

Nije pomagalo ništa – ni čitanje, ni meditacija, ni hladan tuš. Ali čim sam izašla napolje, shvatila sam da šetanje kasno noću pomaže, i to mnogo. Usput sam pomirisala nekoliko cvetova iz tuđih bašti, pomazila par mačaka i sela na neki veliki kamen da plačem.

Nakon toga mi je bilo mnogo bolje. Čini mi se, dogod mogu da šetam noću sama i usput se isplačem, biću okej.

—

Sedeli smo u Riddle koktel baru, on je pio Pisco Sour, a možda i ja isto, jer tada nisam znala mnogo o koktelima – pila sam šta god mi neko iskusniji sugeriše.

Pričali smo o smrti i starenju.

Rekla sam mu da se užasno plašim kako će mi starenje odneti sve što mi je vredno u životu.

”Ali to sigurno nije tako”, rekao je on, smešeći se sa empatijom. Razmisli o aktivnostima kojima voliš da se baviš – ako budeš zdrava, a to možeš delimično da kontrolišeš, verovatno ćeš tim stvarima moći da se baviš i za 20 ili 30 godina. Pa, možda i sve do smrti, ko zna.”

Krenula sam da zamišljam kako u starosti vozim bicikl, plivam, pišem i fotografišem. Istina, sve to bi moglo dobro da funkcioniše. I to me je malo smirilo.

Moraću jedino da se pomirim sa polaganim gubitkom fizičke lepote. Mala tragedija sa nesrazmerno velikom težinom.

Ali valjda ću uspeti.

—

Družila sam se sa prijateljicom nekoliko sati. Reklo bi se lep dan, šetnja i kafa.

Ali jako ružni razgovori, takozvani ženski razgovori. Počela sam da mrzim te ženske razgovore, više od svega.

Željno sam čekala da se cela stvar okonča kako bih mogla u miru sama da prošetam.

I tu sam shvatila kako bi mi više prijalo da recimo šetam sa majstorom koji mi objašnjava kako radi neka mašina i kako da popravim najčešće kvarove.

Naučila bih nešto pametno i dobro se osećala posle.

Bilo je to neko leto u Americi.

Svoj rođendan sam provela sa tadašnjim dugogodišnjim partnerom i sa kolegom iz škole sa kojim sam povremeno spavala. Samo sa njima dvojicom, zajedno.

Otišli smo prvo na večeru a posle na neku žurku i siti se isplesali. Sve je bilo lepo i skladno – jedan dan proveden sa dva muškarca koja su mi tad najviše značila, i koji su se dobro slagali jedan sa drugim.

Jako mi se sviđa ovo, razmišljala sam kasnije te noći, srećno sklupčana u krevetu. Treba ponavljati ovakve stvari kad god je moguće.

—

”Dajte mi 200 grama maka”, kažem prodavcu u Biošpajzu, blago posramljeno. Tamo redovno kupujem mak i nekad mi je neprijatno što toliko često dolazim i uvek tražim istu stvar.

Biošpajz na Kaleniću ima najbolji mak u gradu – uvek samelju sveža zrna preda mnom, nema unapred mlevenog maka koji je često užegao ili razočaravajuće bljutav.

Sveže mleveni mak predivno miriše! Kao čista, plodna, dobro osunčana zemlja, uz neki tajni dodatak koji ne mogu do kraja da protumačim, pa me zato konstantno intrigira. Guram nos u kesicu i mirišem sadržaj iz sve snage, fokusirano, nekako uvek iznenađena svojom beskrajnom ljubavi prema maku.

Osećam detinjastu sigurnost i utehu dok šetam oko pijace sa tom kesicom u ruci.

Čak i ako sve krene naopako u mom životu i ostanem sama, nesrećna, siromašna, šta god, barem ću imati mak. Jedna smešna ali bitna ljubav kojoj uvek mogu da se vratim.

—

Ležim na kauču na tavanu, u roditeljskoj kući, preturam po starim koferima.

Kroz šalone se probija kasno popodnevno sunce, toplo je, prostor je prepun paučine i prašine, ali nema veze. Divno mesto za sanjarenje. Na zidu visi kalendar iz ranih devedesetih, pomalo erotičan. Moja mama ga je tu okačila, i eto ga visi na istom mestu i tri decenije kasnije.

Nalazim brdo svojih crteža iz zabavišta i iz rane osnovne škole. Uglavnom su to jednostavni crteži, najobičnijom HB olovkom, već izbledeli.

Pažnju mi privlači crtež jednog čudnog mršavog bića, reklo bi se da se radi o muškarcu, u uskoj odeći sa dugačkim rukavima i nogavicama. Ima kosu srednje dužine i vrlo neupadljivo lice, ni srećno ni tužno. Nekako smireno i dostojanstveno.

Pokušavam da se setim kom prilikom sam nacrtala tog lika i zašto je u taj crtež uloženo više truda nego u sve ostale u istoj svesci, ali to je bilo toliko davno… Nema šanse da ću se prisetiti. Možda je to bio nekakav čarobnjak, neka vrsta izmišljenog prijatelja kakvog imaju mala deca.

Kasnije u životu, i to mnogo kasnije, svaki put kad bih srela muškarca koja se uklapa u opis tog starog izmišljenog prijatelja, poklonila bih mu dosta pažnje i vremena, vođena nekom neobjašnjivom nostalgijom.

Ne znam zašto, ali drago mi je što je tako. Ima nešto posebno lepo i toplo u tome.

Do sledećeg posta,

vaša J.

Izvori slika:

Sve su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta unsplash.com.