Iz Putnog Dnevnika, Sa Madere

Mesec dana u stanu sa još četvoro ljudi, u malom gradu na Maderi.

Ne baš lak poduhvat za introverta sklonog depresiji, ali valjda u ime izazova i poverenja u sopstvenu mentalnu snagu, odlučila sam da izvedem ovo. Ne samo izvedem nego izguram do kraja – gledam na ovo kao na laganu verziju Survivora.

Kad god treba da produženo provodim vreme sa ljudima, setim se jednog zgodnog termina koji sam usvojila od poznanika iz Amerike – human impersonator. Ponašati se, ako je ikako moguće, kao zdravo i dobro ljudsko biće. Ne biti čudan i držati na čvrstom lancu, u pozadini, neadekvatne misli i osećanja.

Portugal, a sada i Madera kao njegov produžetak, su dva mesta na ovom svetu koja su mi dobro legla od samog početka, u smislu da mi nije bio potreban period prilagođavanja. Atmosfera u gradovima i temperament lokalnih ljudi mi potpuno odgovaraju. Nema osećaja neprijatnosti, straha, otuđenosti. Ne vidim lažne osmehe i preterani entuzijazam. Dok hodam ulicama i razgledam drveće sa krupnim cvetovima u pastelnim bojama i slatke male guštere koji vire iz gotovo svake pukotine u stenama ili betonu, osećam se dobrodošlo.

Kada jedem pastel de nata, čuveni portugalski kolačić za kremom od žumanceta, setim se jedne svoje simpatije, kišnog dana kada smo se upoznali, i njegovih priča o Portugalu. On mi je prvi spomenuo pastel, jer od slatkiša voli jedino njega i stvari sa makom. Gde li je taj čovek sada, kakve li ga muke muče i hoćemo li se ikada ponovo sresti? Eh, sumnjam da hoćemo. Ali nema veze – poneka vrata u životu treba da ostanu zaključana, tako da možemo da maštamo o tajnom blagu koje se možda nalazi iza njih.

—

Madera je relativno malo ostrvo sa neverovatno raznovrsnom prirodom. U ovih par nedelja smo obišli stenovite i peščane plaže, mračnu i vlažnu šumu, kanjonsku obalu sa crvenim stenama koje su me podsetile na stene iz Kolorada, i visoke planinske vrhove koji dotiču oblake. Zbog stabilne temperature, povoljnog vremena i nedostatka opasnih životinja, Madera deluje dosta pristupačno i pitomo, čak i kada se čovek nalazi na njenom vrhu i gleda dole ka okeanu kroz penasti veo oblaka.

Jedini incident koji mi je pokazao da postoji i divlja strana Madere bila je moja bezuspešna borba sa talasima na jednoj surferskoj plaži. Ta plaža mi je bila najlepša upravo zato što je delovala najviše neprijateljski. Kao dobar plivač koji ima ogromno samopouzdanje, dala sam se u plivanje ka pučini iako su talasi bili preteći. Ignorisala sam surfere i drugare koji su zabrinuto mahali i pokušavali da me dozovu nazad.

Kada sam shvatila da su talasi prejaki i da me je uhvatila nezgodna vodena struja, već je bilo prekasno. Nisam imala dovoljno snage da doplivam do obale jer me je okean isprevrtao i krenuo da me vuče ka oštrim stenama u uglu obale. Shvatila sam da neću uspeti da se spasim, da će me neki od sledećih talasa baciti pravo na te oštre stene, i da me čeka povreda. Mala ili velika, pitanje je slučaja. Prvi put u životu je krenula da me hvata panika u vodi.

Neki iskusni surfer koji je odmarao na obali je shvatio da je situacija alarmantna, pa je potrčao u vodu i krenuo da mi pomogne. Uhvatila sam ga za ruku i pustila ga da me izvuče. Kada sam izašla na plažu, i dalje drhteći u šoku, samo sam se prostrla u pesak i dugo nepomično ležala, čekajući da mi se puls smiri.

”Budalo jedna, jel hoćes svima da nam upropastiš odmor?!”, Antonio me napao, sasvim opravdano. Nisam mu ništa odgovorila jer u tom trenutku nisam mogla ni da dišem ni da govorim.

Obišli smo dosta seoca po Maderi, vozeći se od plaže do plaže i istražujući prirodu. Ne bih izdvojila nijedno od tih malih mesta, ali je zato Mašiko u kome smo odseli presladak gradić, a Funšal, glavni grad Madere, mi se najviše dopao u smislu da bih u njemu mogla da živim. Mislim da ipak više volim gradove nego prirodu, koliko god to čudno zvučalo imajući u vidu opravdane zamerke koje ljudi imaju u vezi sa zagađenjem, gužvom i bukom u gradovima. Uostalom, ja stvarno volim i Beograd – nećete me skoro nikada čuti da se žalim na njega, a njegov problem sa zagađenjem nije mali.

No, da se vratim Maderi. Mašiko me je posle par dana boravka u njemu podsetio na staru igricu Grim Fandango, ako je se iko od vas čitalaca seća. Iako ne postoji direktna sličnost sa igricom, na nju me je asocirala arhitektura, osvetljenje grada noću, atmosfera kraj okeana i čudna idiličnost, utisak da grad nije stvaran. Kao da se radi o maketi grada, o uproštenoj, simpatičnoj imitaciji gradskog života.

Jedne večeri se održao praznični vašar i hrišćanska povorka u Mašiku, i to mi je bio najlepši dan u ovom gradiću. Posle zalaska sunca je procesija sveštenika išla kroz centar noseći improvizovani kovčeg-brod sa cvećem i figurom Isusa, a za njima je hodao orkestar dece iz muzičke škole, svirajući svečano tužnu melodiju. Oduševila me je ta kombinacija tropske i pogrebne atmosfere. Spora reka ljudi sa svećama, tamno plava noć nad okeanom, galebovi u niskom letu. Uz to, pucketanje vatre na plaži, miris pečenog mesa, prženog slatkog testa i ugašenih sveća. Vašar i sahrana. A upravo to je i pomenuti Grim Fandango.

—

Funšal je, za razliku od Mašika, običniji morski grad, dosta življi i turističkiji. Ipak, bez obzira na to što je takav, nije me umorio na onaj dosadan način na koji me umaraju turistički gradovi, kada me samo odjednom uhvati želja da se uvučem u neku pećinu i padnem u zimski san. Baš suprotno – Funšal je dobro uticao na moje raspoloženje i nivo energije, slično kao Porto u Portugalu.

Ulice oko Sao Tiago tvrđave su najkrcatije turistima, pa nije loše zaobići ih u vreme ručka i večere. Tvrđavu i njene prljavo žute zidove sam osmatrala sa bulevara koji se proteže duž obale, sedeći na jednoj sumnjivoj betonskoj plaži u rano popodne. Bila je to plaža koja zaudara na kanalizaciju, oko nje su se muvali prosjaci i džeparoši, a na suncu je ležala lgbtq+ ekipa i stare Portugalke u toplesu.

Jedva sam našla malecni komad hlada kod nekog kamenog zida. Tu je kanalizacija najgore smrdela, ali sam odlučila da istrpim smrad i okupam se nabrzaka. Bacila sam pogled iza zida i videla jedan mladi par u početnoj fazi seksa, pa sam brzo sagnula glavu da im ne smetam. Bila sam sigurna da mi oni neće ukrasti ranac dok se budem kupala.

A onda sam najednom spazila prljavog ludaka sa biciklom i bocom vina kako se zavukao ispod velikih komada betona naređanih u uglu plaže. Pričao je sa nekom ženom grubog glasa, i nije mi se dopalo kako zvuče. Bilo bi suludo da uđem u vodu i ostavim stvari dogod su oni tu.

Na sreću, spremali su se da odu, i videla sam ih kako kreću da guraju bicikl ka gradu.

Taman sam se ponadala da ću konačno ući u vodu – ali ne.

Došao je novi sumnjivi lik, valjda neki džeparoš, probisvet, nešto od te sorte. Prastari sportski ranac i isprana, pocepana sivo crna odeća. Ovaj mi je bio seksi, pa sam ga dobro odmerila. Mračan i možda agresivan čovek, sa lepim žilavim telom koje deluje zdravo. Hodao je energično i ostavljao utisak osobe koja nije do kraja poražena. Poželela sam da ustanem i krenem da ga pratim.

Počela je jako da me zabavlja ova gadna plaža i početni strah je zamenio osećaj uzbuđenja, delimično seksualnog. Kombinacija prljavštine, smrada i čudnih ljudi me je na neki način hipnotisala. Izvadila sam iz ranca ulje za kožu sa mirisom gardenije i krenula da ga polako i senzualno razmazujem po potkolenicama, gledajući i dalje onog zgodnog džeparoša kako se muva oko zida, valjda tražeći neki plen.

Sišla sam da plivam mnogo kasnije, kada su svi diskutabilni ljudi otišli. Ali i iz vode sam sve vreme zurila u ranac i bila spremna da istrčim napolje i borim se za njega ako bude trebalo.

—

Shvatila sam da mi ne ide od ruke da budem zaista dobar human impersonator na duže vreme. Pokušala sam, ali nije išlo. Ne znam zašto me ne zabavlja da sa ovom grupom ljudi sedim, pijem, pušim, igram karte, jamb, ili pričam, o svom životu, o njihovim životima, o aktuelnim dešavanjima u svetu, o prošlosti, šta god. Teško je, preteško je, jednostavno ne mogu.

Ne osećam se ni usamljeno ni loše. Drugari, moji privremeni cimeri, su okej, a i ja sam, valjda.

Samo u nekim trenucima, retkim trenucima, prostreli me strašan osećaj neadekvatnosti.

I dok šetam sama kraj okeana u Mašiku, maštam o nekakvom stvorenju, zamišljam ga kao svog brata blizanca, zgodnog i smorenog sedenjem u društvu, koji bi išao sa mnom u duge ture plivanja, u tišini, daleko od obale, najdalje, do najcrnje pučine.

I bude mi jako žao što nemam takvo biće u svom životu.

Svog za sada omiljenog Portugalca srela sam u Madeira Rum House baru u Funšalu, gde sam slučajno završila sa drugarima nakon što smo bezuspešno pokušavali da nađemo neki pristojan koktel bar. Kada smo stigli do ovog rum bara, vlasnik (a ujedno i jedini zaposleni) je tek postavljao stolove.

Antonio ga je pitao da li je otvoreno, na šta je čovek odgovorio nešto u stilu pa jeste, šta da radim, mora se. Engleski mu je bio dobar, a glas i maniri privlačna kombinacija razigranog, laganog šarma i iskrenog umora, možda i lenjosti. Bio je lep, vedrog lica i blago neuredne tamne kose, sa prijatnim sivo zelenim očima. Pretpostavila sam da je u kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim.

Pratila sam sa neskrivenim interesovanjem kako služi ostale mušterije na taj svoj neodoljivo nonšalantni način i vodi sa njima simpatične kratke razgovore. Kako je vreme prolazilo, postajala sam sve oduševljenija njegovim manirima. Preplavio me je impuls da nešto uradim kako bih mu privukla pažnju.

Jako retko se dešava da mi se neko iz sve snage svidi na način na koji mi se ovaj Portugalac svideo. Nije se radilo o onom klasičnom gubljenju razuma zbog iznenadne seksualne privlačnosti. Čovek me je jednostavno toliko zainteresovao kao ličnost da sam odlučila da ponovo dođem u Funšal zbog njega i to sama, kako bih uspela da nešto izvedem i popričam sa njim.

Želja mi se ostvarila. Imala sam malu tremu, ali ju je alkohol zamaskirao. Sela sam ponovo za isti sto, izvadila dnevnik iz ranca i krenula da pišem šta mi sve prolazi kroz glavu. U baru je svirao Koenov pretposlednji album na gramofonu, odmah sam prepoznala tekst pesme Slow.

Roberto (kasnije sam saznala njegovo ime) mi je prišao dva puta da donese koktel sa rumom i amaretom i razgovarali smo o nekim običnim turističkim zapažanjima. U toku drugog razgovora sam shvatila da mogu da poguram granice i postavim mu kompleksnija, više lična pitanja. To mi je otvorilo vrata u njegov svet – po promenjenom izrazu njegovih očiju, bilo mi je jasno da sam dobrodošla. Nakon što sam popila drugo piće, pozvao me je u kuhinju, i tu smo krenuli da zajedno spremamo koktele i pričamo o muzici i fotografiji. Imala sam fotoaparat sa sobom pa smo proveli neko vreme slikajući po baru. Ispalo je da je i Roberto fotograf, što me je posebno obradovalo.

Vreme je brzo i zabavno prolazilo – popila sam još dva pića i počela da se osećam pomalo nesigurno na nogama, ali sam psihički bila odlično, čak u blago dominantnom izdanju. Uz to, postalo je očigledno da sam se dopala Robertu i da ne zna šta dalje da radi, koji je sledeći korak u igri. Delovao je nervoznije i manje samopouzdano, kao da je izgubio svoju prirodnu nonšalanciju.

Odlučila sam da ne pravim gluposti (mada sam bila u iskušenju!), još malo popričala sa Robertom, a onda uhvatila taksi i krenula nazad u Mašiko. Neka priča ostane nedorečena. Ustvari, možda i nije toliko nedorečena – ionako sam postigla to što sam htela, našla način da se brzo dopadnem osobi koja me je jako privukla.

Dok vam ovo pišem, bliži se mesec dana otkako sam došla na Maderu.

Pomalo mi nedostaje Beograd, ali će mi nedostajati i jednostavna rutina življenja ovde, plivanje svakog dana i generalno zdrava sredina. Znam da će mi Srbija biti mračna kada se vratim, i da mi neće lako pasti namrgođena lica u javnom prevozu. Ali dobro, vreme je i dalje dovoljno lepo da mogu biciklom ili pešaka do kancelarije, što bi značilo da ću izbeći depresiju gradskog prevoza barem još malo.

Inače, ako ste u mogućnosti, svima bih vam od srca preporučila boravak na Maderi, nekih par nedelja, pogotovo van sezone. Raznovrsnost i bajkovitost Madere je itekako vredna posete.

Mislim da ću se vratiti ovde jednog dana, u nekoj drugoj fazi svog života.

Do sledećeg posta,

vaša J.

Izvori slika:

Sve su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta unsplash.com.