O Ljubavi Prema Parfemima – Jasenka Grujin

Pre nekih godinu dana, desilo mi se da sam se prvi put stvarno zaljubila u parfem i to na sličan način na koji se zaljubljujem u ljude. Svi dobro poznati simptomi bolesti bili su tu – opsesivne misli, nedostatak apetita, danonoćno sanjarenje i nekakva neodređena želja za intimnošću. Ovo je priča o tom parfemu i tome kako je on, posle određenih poteškoća, postao moj.

Moje interesovanje za parfeme je donekle slično interesovanju za psihoaktivne supstance – u oba slučaja, želim da znam kako određeni molekuli utiču na naš um i osećanja. Uz to, oduševljavam se i ogromnim rasponom reakcija koje različiti ljudi imaju na iste supstance i zbog toga mogu da u nedogled čitam tekstove sa portala Erowid i Fragrantica. Zahvaljujući čestom istraživanju ovih sajtova, saznala sam da su dve stvari koje me jako privlače – miris belog cveća (jasmin i tuberoza) i triptamini (pečurke i DMT) na neki način povezani jer obe stvari spadaju u širu hemijsku porodicu indola.

Indoli su inače zanimljivi po tome što u maloj koncentraciji mirišu cvetno i prijatno, u srednjoj koncentraciji počinju da mirišu na naftalin (sredstvo koje se koristi u ormarima protiv moljaca), a u visokoj koncentraciji mirišu fekalno (ima ih u ljudskom izmetu). Zbog iskustava koja sam imala sa nekoliko parfema, sapuna i mirišljavih sveća, primetila sam da su indoli kao mirisne komponente jako intrigantni i nepredvidivi, što me je nateralo da krenem da obilazim parfimerije i mirišem najrazličitije proizvode kojima je belo cveće jedna od centralnih nota.

Prvi ”incident” koji me je naterao u ovo istraživanje desio se u Americi pre nekoliko godina. Bila sam u jednoj radnji specijalizovanoj za mirišljave sveće i pažnju mi je privukla mala bela sveća u crnom minimalističkom pakovanju. Pravila ju je kompanija pod imenom Modern Alchemy.

Približila sam ovu sveću licu i duboko udahnula. Odmah mi se zavrtelo u glavi. Sveća je iz sve snage mirisala na neko indolno jedinjenje.

Ovaj miris je otvorio neku do tad nepoznatu teritoriju u mojoj glavi koju bih najbolje opisala kao zavodljivi užas. Ako postoji neki apstraktni prostor koji leži na pola puta između koncepta straha od smrti i koncepta seksualne želje, ova sveća je uspela da ga dotakne. Sklopila sam oči i prebacila se na kratko u svet koji je ovaj miris stvorio za mene. Osetila sam čudnu tenziju između tri zasebna osećaja – panike, gađenja i toplog uzbuđenja koje je bilo izrazito seksualno i ne baš primereno situaciji u kojoj sam bila (kupovina mirišljave sveće u shopping centru!).

Htela sam da vratim sveću na policu i krenem da razgledam druge proizvode u radnji, ali nikako nisam mogla da je ostavim. Stiskala sam je u rukama kao hipnotisana, osećajući sramotu ali nastavljajući da je mirišem. Na neki način mi je prijao taj niotkuda stvoreni svet sramotnih i konfliktnih osećanja. Istovremeno mi je trebalo i razrešenje uzbuđenja kako bih mogla da se udaljim od te sveće. Želela sam da mi se desi nekakva mentalna paralela orgazma kako bi me prošao taj divlji nalet čudnih osećanja, ali nisam znala na koji način da to postignem. Sećam se da sam se preznojila i da mi se vidno polje blago zamračilo.

Morala sam da odlučim šta da radim – ili da kupim tu sveću ili da nastavim da razgledam radnju, da ne bih postala sumnjiva prodavačicama jer sam stajala već pola sata ispred iste police. Na kraju nisam uradila ni jedno ni drugo, već sam samo izašla iz radnje kako bih se smirila.

Nije mi ni do dan danas jasno šta se tada tačno desilo u mojoj glavi i zašto sam bila toliko osetljiva na tu sveću, ali taj događaj je svakako doprineo mojoj fascinaciji indolima.

Jedan drugi indolni proizvod sa kojim sam se susrela par godina kasnije, kada sam se vratila u Srbiju, proizveo je u meni jednako snažna osećanja kao pomenuta sveća, samo što ona nisu bila konfliktna. Ovaj put se radilo o eksplozivnoj ljubavi na prvi pogled, to jest na prvi miris. Sa velikim zadovoljstvom se sećam kasne jesenje večeri kada sam sama šetala ulicom Kralja Petra i planirala da uđem u parfimeriju Metropoliten i popričam sa prodavačicama o jednom parfemu koji mi je privukao pažnju u online katalogu.

Parfem Moon Dance iz luksuzne kolekcije koju je kreirala kuća Juliette has a gun je već po samom opisu delovao kao nešto što bi moglo da mi se dopadne, zbog kombinacije belog cveća i pačulija. I dalje se jasno sećam trenutka kada mi je prodavačica pružila tester da ga pomirišem – radoznalo sam prinela nos tračici, potpuno nepripremljena za ono što je usledilo.

Smatram da nisam osoba zaljubljive prirode i da ljudi, stvari i ideje retko kada uspevaju da me uzdrmaju baš do srži, ali kada se to desi, onda sam potpuno bespomoćna, izgubljena i neupotrebljiva. Nakon što sam pomirisala Moon Dance, poželela sam da istog trenutka legnem na pod, sklupčam se u fetus poziciju, zamolim zaposlene da me pokriju nečim, ugase svetla i da svi ućute kako bih ja mogla da potonem najdublje moguće u predivni svet ovog parfema.

Moon Dance nosi svoje ime potpuno opravdano – sa vizuelne strane, prostor koji je ovaj parfem stvorio u mojoj glavi poklapao se sa idejom tople letnje noći u bašti punoj belog cveća. Ipak, stvari nisu nikad toliko jednostavne kada se radi o indolima, jer njihova priroda teško da može da bude linearna i potpuno opisana kroz tu jednu sliku prijatne bašte u letnjoj noći. Za razliku od indolne sveće koja mi je donela gađenje i uzbuđenje, Moon Dance me je prvo preplavio ogromnim talasom čistog ushićenja lepotom, a odmah potom osećajem tragične zaljubljenosti. Čini mi se da sam se mirišući uzorak ovog parfema za trenutak približila samom centru mehanizma zaljubljivanja u svojoj glavi, do koga se u normalnim okolnostima (čistom kontemplacijom) teško dolazi, čak verovatno sve teže kako je čovek stariji. Sem ovog parfema, dve druge stvari su uspele da me bace u sličnu poziciju – kvalitetan MDMA i nekoliko muškaraca za kojima sam bila ozbiljno luda.

Pitala sam prodavačicu da mi naprska parfem na unutrašnjoj strani ruke da bih videla kako on miriše direktno na mojoj koži. Uz to sam pogledala i koja mu je cena (mnogo više od onoga što sam mogla da priuštim) i polako izašla iz radnje.

Noge su mi bile nesigurne i klecave dok sam išla ka trgu i tražila neku usamljenu klupu na koju ću moći da sednem i na miru nastavim da mirišem svoju naparfemisanu ruku.

Pošto se parfemi sastoje iz gornjih, srednjih i baznih nota, potrebno je da prođe neko vreme kako bismo stekli kompletan uvid u prirodu nekog mirisa. Moon Dance se vremenom iz letnje bašte pretvorio u zatvoren prostor ispunjen mirisom finog pudera u prahu, suvih ruža i tople ljudske kože. Kombinacija ovih elemenata je ostavljala ”vintage” utisak – ovako bi moglo da miriše letnje popodne u nekom potkrovlju iz 80ih, gde se dvoje stidljivih mladih ljubavnika sreću samo ponekad kako bi čuvali svoju tajnu.

Bazne note parfema su počele da se osećaju posle nekoliko sati i takođe su mi prijale – iz nekog razloga, podsetile su me na otmenu malu sahranu. Vosak, tamjan, puno svežeg cveća i tek naznaka mračno-kremastog mirisa smrti koji u ovom slučaju nije imao karakter organskog raspadanja, nego nežnog i postepenog gašenja svih funkcija.

Moon Dance mi je omogućio da proživim jednu romantičnu priču koja se nikad nije desila u mom životu, ali koju sam iz sve snage želela da doživim. S obzirom da sa ljudima u koje sam bila zaljubljena kao mlada nisam imala uzvraćeni odnos koji je uključivao bilo šta mračno u romantičnom smislu, moj um je ideju takvog odnosa već odneo daleko od obala moje regularne svesti. Samo u trenucima velike ranjivosti, moja želja za takvom pričom bi ponovo isplivavala.

Dok sam sedela na klupi i mirisala svoju ruku, kao da mi je bilo vraćeno nešto što mi je u suštini oduvek i pripadalo.

Moon Dance je zbog svega ovoga postao jedan bitan deo moje stvarnosti – poželela sam da od sada pa nadalje mogu da se vratim kad god poželim u tu izmaštanu letnju noć, tajno potkrovlje i svečanu malu sahranu. Tako sam odlučila da moram da kupim ovaj parfem, bez obzira na cenu koja mi je bila jeziva i potuno neprihvatljiva u tom trenutku.

Ako postoji jedna stvar na koju sam oduvek bila ponosna kod sebe, to je luda odlučnost da dobijem ono što želim.

Kada se pojavio Moon Dance, moja plata je bila poprilično bedna, a nisam želela ni od koga da pozajmljujem novac da bih ostvarila ovakvu vrstu hira. Morala sam da dođem do nekog trećeg rešenja.

Igrom slučaja, u tom periodu je jedna moja poznanica iz Zagreba koja je htela da studira modni dizajn u Parizu napravila online kampanju na sajtu Indiegogo kako bi prikupila novac za školarinu. Pošto sam podržala ovu kampanju i uplatila neki sitan doprinos za njenu školarinu, kroz glavu mi je prošla tragi-komična ideja da napravim kampanju za kupovinu parfema. Morala bih da opišem što bolje moguće do koje mere sam zaljubljena u parfem i koliko mi je stalo da ga imam.

S obzirom da su kampanje na Indiegogo sajtu većinom smislene i da ih pokreću ljudi kojima je novac potreban za neki konkretan projekat, moja kampanja bi u poređenju sa njima bila jedna sramotna i egoistična stvar koja teško da zaslužuje da je iko i pogleda, a kamoli uplati neku donaciju. Ipak, nisam imala šta da izgubim, tako da sam sela da napišem sve što mi leži na duši. Par trenutaka pre no što sam objavila kampanju bilo me je toliko sramota da sam prekrila lice šakama, malo oklevala, pa ipak kliknula na ”Publish”. Kampanja je bila poslata na sve socijalne mreže i svim mojim Gmail kontaktima.

Za nepunih nedelju dana bilo mi je uplaćeno više novca nego što sam tražila, od nekih desetak donatora koji su hteli da ostanu anonimni na Indiegogo sajtu (ali sam mogla svejedno da proverim ko su oni preko emaila).

Bila sam van sebe od iznenađenja i neverice – da li je moja priča zaista bila prihvatljiva? Očigledno da nikog nisam naljutila – baš suprotno.

Ova kampanja me je ganula i zbog činjenice da su dve osobe koje su uplatile novac bili stari prijatelji koje nisam videla godinama i koji sada žive u drugim zemljama, a zapamtili su neke krajnje sitne usluge koje sam napravila za njih u prošlosti, pa su hteli da mi se na neki način oduže. Ironično, ova kampanja koja je nastala iz vrlo sebičnih razloga mi je na kraju pokazala koliko su neki ljudi koje poznajem brižni i voljni da mi izađu u susret bez obzira na apsurdnost moje želje.

Zahvaljujući uspešnoj kampanji, Moon Dance sam kupila krajem prošle godine i on i dalje predstavlja najposebniji parfem u mojoj kolekciji. Ne nosim ga redovno – moram da budem u određenom raspoloženju za njega. Volim ponekad da ga prsnem na šaku pred spavanje i mirišem dok ne padnem u san – tada se čudni svet indolnih mirisa, moja koža i moj unutrašnji svet nežno preklope i pošalju me u prostor koji sada već dobro znam, ali ga neizmerno volim.

Magija ovog parfema i dalje traje za mene, kako to obično biva sa velikim ljubavima.

Do sledećeg posta,
vaša J.