O Samoubistvu Dragog Neznanca

Preksinoć sam provela neprospavanu noć, duboko razmišljajući o smrti jednog čoveka. Možda razmišljanje i nije prava reč. Dopustila sam tamnom talasu emocija koji je izazvalo njegovo samoubistvo da me slobodno nosi, ne želeći da se branim. Ovog čoveka nisam poznavala lično – samo ću reći da je bio vrlo posebna osoba u životu moje drage prijateljice, slobodno mogu reći i najdraže.

Verovatno zato što sam provela mnogo vremena razmišljajući o samoubistvu i umiranju počevši još od srednje škole, moje srce je širom otvoreno za životne priče ljudi koji su odlučili da više ne mogu da postoje u ovoj ravni i svojevoljno prešli na drugu stranu, šta god ona bila u njihovom sistemu verovanja.

Prijateljica mi je poslala nekoliko njegovih fotografija od pre par godina, da bih videla kako je izgledao pre nego što se razboleo. Zgodno, pravilno lice bez obzira na pozne godine, sa tamno zelenim očima i dugom sedom kosom koja se uvija u slatke, gotovo dečije lokne. Ona kaže da je bio prelep u mladosti – i verujem joj – jer mogu da zamislim kako je to lice izgledalo pre nekoliko decenija.

Ganule su me njegove oči. Dopalo mi se što je iz izraza tih očiju neporecivo jasno da se radi o osobi koja je istražila život koliko god je to bilo moguće. Ono što se učvrstilo u njegovom pogledu posle tog dugog istraživanja je ogromna, plemenita dobrota, uokvirena tankim slojem tuge koju je teško analizirati putem fotografije.

Bavio se filmom i to dosta uspešno i nagrađivano, uz to pisao poeziju koju nije objavljivao. Proveo je jedno vreme u budističkom hramu u Vijetnamu, verovatno tražeći protivtežu putovanjima po Evropi i odgovore na pitanja koja nas sve muče, ali o kojima većina nas odbija da razmišlja.

Ne znam detalje o tome kada i kako se razboleo – samo to da se radilo o dugoj i strahovito mučnoj bolesti koja oduzima telesne funkcije nepredvidivim tokom. Spora, razvučena smrt, bez ikakve prognoze o tome koliko će muke trajati, mesecima ili godinama. Odlučio je da mu je dosta svega jednog oktobarskog dana, i to naglo, bez promišljanja. Očaj i bespomoćnost prouzrokovani fizičkim bolovima postali su nepodnošljivi.

Nije želeo da se ubije pred ukućanima, u prostoru koji je delio sa njima. Poneo je skupoceni, vintidž pištolj na dunavski kej, seo ispod starog drveta, i razneo sebi mozak jednim savršenim hicem u čelo. Kada je policija došla na uviđaj, konstatovali su da je metak bio ispaljen majstorski precizno, i da mu je smrt sigurno ugasila svest u deliću sekunde. Cela mučna bolest ali i ceo bogato proživljeni život – zbrisani jednim malim pokretom prsta.

Kasnije, na prepoznavanju leša u mrtvačnici, moja prijateljica je odbila da vidi njegovo lice. Prišla je telu oprezno, sa strane, sitnim korakom, opazila jedan lepi uvojak njegove duge kose, i potvrdila da je to on.

Iako se radi o nepoznatom čoveku koga sam upoznala samo preko fotografija i prijateljicine priče, nisam mogla da prestanem da razmišljam o njemu, cele noći se prevrćući u krevetu. U zoru sam izašla na terasu, odustajuću od sna. Kada bih nekako mogla da vratim vreme i oslušnem njegove misli u trenucima koji su direktno prethodili samoubistvu…

Najviše me intrigira njegova zaista poslednja misao, u milisekundi pre kraja, kada je već krenuo da pritiska okidač. Da li je i dalje bio siguran u svoju odluku, možda i pozitivno uzbuđen pred putovanjem u nepoznato? Ili se pak pokajao, u strahu, zapljusnut zaostalim česticama instinkta za samoodržanjem? Da li je verovao da je smrt zaista kraj, san iz koga nema buđenja, ili se nadao nekoj verziji produžetka postojanja?

Inače, često mi se dešava da se misaono pripremam za sopstvenu smrt u besanim noćima.

Pošto ne znam hoću li imati dovoljno vremena da prigrlim svoj kraj na dostojanstven način kada mi smrt bude bila blizu, smatram te noćne probe umiranja korisnom praksom. Jako mi je stalo da moj poslednji trenutak ne bude ispunjen strahom, besom ili kajanjem. Iz istog razloga, iz sve snage želim da znam na koji način su se ljudi koje smatram ostvarenim bićima, kao čovek iz ove priče, snašli u tim okolnostima. Nije bitno da li se radi o samoubistvu ili regularnoj smrti.

Samoubistvo je u tom smislu čak i interesantnije jer nam daje neograničeno vreme da poređamo svoje misli pre nego što isključimo svetlo. Samo, da li je ikako moguće biti savršeno u miru sa takvom odlukom, bez ijednog završnog trzaja užasa?

—

Ovo je već druga noć kako ne spavam, i dalje razmišljajući o tome kakav li je taj veličanstveni trenutak kada smo samo na delić koraka od nepostojanja.

Jedino što mogu da uradim je da se nadam da ću biti spremna za taj prelaz kada dođe moje vreme, što naravno želim i svima vama.

Za kraj, ostavljam vam jedan neobjavljeni haiku čiji je autor čovek iz ove priče, uz dopuštenje moje prijateljice:

Dug razgovor

ćutnjom ispunio

susret dva neznanca.

Do sledećeg posta,

vaša J.