Iz Gradskog Prevoza – 55

Vrelo je letnje popodne i vozim se ka Adi u prepunom busu. Stojim blizu srednjih vrata i trudim se da ne mrdam i da sporo dišem, jer mi od svakog pokreta postaje još toplije.

Zaglavljena u tom prinudnom mirovanju, počinjem da promatram ljude oko sebe. Zagledam ih detaljnije nego inače, tražeći nešto u njima, neku vrstu kompenzacije za sporu i neprijatnu vožnju.

Dok se približavamo Mostarskoj petlji, pogled mi beži kroz prozor i u masi ljudi koji agresivno ulaze u bus kao da im život zavisi od toga, primećujem jednu tanku, bledu ruku sa ispupčenim venama. Kompleksni reljef vena se jasno vidi počevši od mršavog zgloba šake pa sve do ramena, i polako ga pratim očima. Lep prizor.

Zamišljam kako je ta ruka, pre mnogo godina, bila jedna mala debela kifla, kao i sve druge ruke, i lepe i ružne. Onda je krenula da dobija izduženiju i čvršću formu, i na kraju izrasla u ovu elegantnu stvar kojoj se sada divim.

Lepa ruka ulazi u bus, i vidim da pripada zgodnom čoveku u ranim tridesetim, sa kratkom plavom kosom i bistrim, dobro naspavanim očima. Nosi isprano zelenu majicu sa natpisom Sesame Street i tu krećem da se osmehujem, više samoj sebi nego njemu.

Kao dete, imala sam nekakve 3D naočare u koje su mogli da se ubacuju crtaći na slajdovima. Na naočarima je postojao prekidač za menjanje slajdova i cela ta skalamerija je izgledala kao veliki analogni fotoaparat. Sesame Street mi je bio omiljeni crtać koji sam gledala preko tih naočara i još uvek se sećam nekih scena, boja i likova.

Nastavljam da sa zanimanjem promatram ovog čoveka, pokušavajući da odgonetnem kakva je osoba. Osećam veliku dozu smirenosti i ljubaznosti u njegovom stavu, i rekla bih da je zadovoljan svojim životom. Ali možda je sve to samo moja projekcija, potpuno izmaštani profil.

U tom trenutku neka starija žena mu prilazi i pita ga da se pomeri, i po samom načinu na koji je klimnuo glavom i zakoračio u stranu, graciozno i uljudno, shvatam da se radi o jednom iznenađujuće finom muškarcu.

Moje interesovanje sa sada preusmerava na tu stariju ženu. Kasne pedesete, rekla bih, crna kosa sa zelenim pramenovima, a u rukama kavez sa nekih pet-šest papagaja. Svi su mirni i tihi, valjda omamljeni vrućinom.

Više me zanimaju zeleni pramenovi na ženinoj kosi nego ti papagaji. Ne mogu a da se ne zapitam da li je zaista htela takvu boju kose ili se radilo o eksperimentalnom farbanju kod kuće koje je u nekom trenutku pošlo naopako. O kakvom god da se scenariju radilo, dopada mi se njena kosa, i prkosna i smešna u tom ludačkom zelenilu.

Volela bih da vidim kako izgleda jedan dan u životu ove žene i kuda li se sada zaputila. Po izrazu njenog lica ne mogu da zaključim gotovo ništa sem da nekuda žuri i da je pritiska blaga teskoba. Gledam njene tamne, pomalo bezizražajne oči, i osećam da je njena životna priča zaključana za mene, barem u ovom trenutku.

Okrećem se na drugu stranu, tražeći još neko lice, još neku zagonetku.

Dečko sa dugom crnom kosom, u srednjim dvadesetim, stoji blizu prozora i primećujem da ima zelenu majicu sa belim natpisom, isto kao i onaj Sesame Street čovek.

Natpis na majici ne uspevam odmah da protumačim jer ga ne vidim jasno od drugih putnika. Čini mi se da piše Birds Of, pa onda sledi slovo C, pa dalje ne vidim. Šta bi to moglo da bude? Ptice sa Kanarskih ostrva, dakle kanarinci?

Gledam ponovo u smeru one žene i njenih papagaja, kao da će mi oni pomoći da dešifrujem natpis.

A onda se neki putnik pomera u stranu i slagalica se u trenu rešava – majica kaže Boards Of Canada.

To sada potpuno ima smisla, imajuću u vidu kako dečko izgleda. Jedno neobično lice, ne previše zgodno i simetrično, ali lice koje otkriva bogat i osetljiv unutrašnji svet oivičen bodljikavom žicom mračnih misli. Po načinu na koji stoji u busu i gleda ljude oko sebe, osećam njegov defanzivni stav, nešto na pola puta između gnušanja prema mejnstrim kulturi i emocionalne ranjivosti.

Inače, nisam nikad volela Boards Of Canada i njihovu muziku, iako sam pokušala da se nateram da odlušam neke albume. Brzo sam odustala, previše su downtempo za mene. Ali ostali su mi u sećanju kao bend koji cene kul ljudi, tako da volim da se našalim i kažem kako nisam dovoljno kul da bih tako nešto slušala.

Stanica Čukarica se približava i još jednom odmeravam Boards Of Canada dečka i upućujem mu nekoliko brižnih misli. Znam da ih nije svestan, ali svejedno. Želim mu da bude srećan i slobodan, šta god to značilo u njegovom svetu.

Izlazim iz busa, i dalje je opako vrelo popodne. Iako žurim da se bacim u vodu, sada mi se čini da vožnja ipak nije bila toliko duga i naporna.

Do sledećeg posta,

vaša J.