Priče

O Ketaminu

Nije me bilo na blogu više od pola godine, što je pomalo zabrinjavajuće. Posle brda psihičkih problema, terapija, iznenadnih putovanja i raznih životnih situacija, vraćam se ovde sa jednom lepom pričom.

U periodu kada sam bila najveći narkoman, a to je sada već davno iza mene, ketamin iz nekog razloga nije bio aktuelan. Možda se teško nabavljao ili moje društvo jednostavno nije bilo zainteresovano za njega. Samo znam da sam potpuno zaboravila na ketamin sve do pre godinu-dve, kada sam čula da se koristi u nestandardnoj terapiji depresije, slično kao pečurke i mdma.

Ne mogu da kažem da me je preterano privlačilo da ga probam jer spada u klasu anestetika i disocijativa, što ne zvuči sjajno. Da budem precizna, ne zvuči dovoljno zabavno u poređenju sa standardnim psihodelicima i stimulansima.

Ipak, kada mi je drugarica pre desetak dana rekla da ima celu bočicu ketamina kod sebe i opisala mi svoja iskustva, bila sam rešena da ga probam i dodam još jednu psihoaktivnu supstancu na svoj već bogati repertoar. Moja radoznalost je pobedila, i drago mi je što je bilo tako. Sada je prošlo nedelju dana od ketamin sesije a ja se i dalje se osećam jako dobro, kao da sam se našla u produženom afterglow stanju. Bistra glava, stabilno raspoloženje, bez konflikta sa sobom i svetom.

Pre nego što analiziram iskustvo, opisaću ukratko set and setting, pošto je to jako bitno kod bilo kog izmenjenog stanja svesti. Bila sam lepo raspoložena tog dana, a društvo mi je pravio drug koji je takođe iskusni psihonaut. Dobro je da smo ketamin uzeli u stanu a ne na nekoj žurci, jer ono što se desilo nakon druge lajne se ne bi dobro završilo da smo bili u nekom haotičnom okruženju.

Prva lajna: dreamlike giddy something

Teško je proceniti šta je odgovarajuća količina neke supstance kada je prvi put uzimamo, ali mislim da nam je to pošlo za rukom. Lepa mala lajna je bila sasvim dovoljna.

Ketamin počinje da radi brzo, srećom ne na previše oštar način ako se uzme manja količina. Prvi utisak mi je bila prijatna razvučenost sopstvenog tela, kao da su mi ruke i noge dobile neki drugačiji oblik i težinu. Zbog toga me je zabavljalo pomeranje ruku i nogu, ali sam istovremeno primetila i da mi je koža manje osetljiva na dodir, što je recimo suprotno mdma-u. Nema topljenja i znojenja tipičnog za supstance iz klase feniletilamina zato što je ketamin anestetik, ali sa druge strane čini mi se da je samo stanje svesti, ako ga izolujemo od telesnih doživljaja, dosta slično mdma-u. Muzika zvuči bolje nego inače, postoji potreba za kretanjem (ali ne brzim), i generalno raspoloženje je dosta vedro. Nisam mogla da prestanem da se osmehujem jer sam se jednostavno osećala zabavljeno, kao malo dete koje uči da hoda.

Još jedna stvar koja mi se dopala kod ketamina je što me nije učinio emocionalno nestabilnom niti sam imala ikakvu potrebu za smaranjem druge osobe nepotrebnim razgovorima. Dok mdma ima tendenciju da nas pogura u stanje svesti gde maltene svaka random osoba deluje kao stari drug i neko kome želimo da se ispovedimo, ovde se ne dešava ništa slično. Možda se zato ketamin svrstava u disocijative, mada mi se čini da je to malo prejaka reč, barem prema mom iskustvu. Nisam imala potrebu da se povučem i budem sama, ali opet nisam imala ni neku veliku želju za interakcijom. Dopala mi se ta neutralnost kod ketamina, to što nije izmenio moju umereno introvertnu prirodu.

Efekti su trajali nekih 45 minuta, a comedown je bio blag i postepen. Mučnina je bila zanemarljiva, i sve je bilo manje-više okej, jedan prijatan povratak u regularno stanje svesti. Zbog toga što je prva lajna bila tako nežna prema nama, odvažili smo se da uzmemo i drugu.

Druga lajna: full-blown psychedelic experience

Izvinjavam se na polu-engleskom formatu ovog teksta – pošto preferiram neformalno pisanje, nisam raspoložena da negujem srpski jezik, barem ne kada se radi o ovoj temi.

Da se vratim na stvar – bili smo potpuno nepripremljeni na ono što je usledilo nakon druge lajne. Možda je zbog mešanja supstanci (malo trave i alkohola u međuvremenu) efekat ketamina bio pojačan. A čini mi se i da je druga lajna bila malo deblja od prve.

Otprilike 10 minuta nakon što sam je povukla, osetila sam da se sprema nešto potpuno drugačije. Sedela sam na podu očekujući slično lepršavo stanje uma od pre, a onda me je samo pokosila ogromna težina i mrak. Htela sam da legnem na kauč, ali nisam stigla jer me je mrak doslovno progutao u jednom zalogaju. Glava mi je pala na jastuk, a noge ostale da kleče na podu. Praktično sam ostala paralizovana u čudnom položaju između kauča i poda. Što se tiče mog druga, nisam znala šta se dešavalo sa njim, ali sam pretpostavila da se i on negde zaglavio. Bilo je nemoguće pogledati oko sebe ili nešto reći.

Ubrzo potom više nisam znala u kom položaju se nalazi moje telo – potpuna paraliza je zamenila sve telesne osećaje. Možda zato što imam dosta iskustva sa supstancama, ovo me nije uplašilo. Prisetila sam se epizoda sa heroinom kada se dešavalo nešto slično, ta nagla odsečenost od tela i propadanje u udoban mrak. I ovaj mrak sada je bio jako udoban i nisam imala nikakvu želju da mu se suprotstavim.

Pomenuto blackout stanje svesti je samo odjednom, bez najave, bilo zamenjeno psihodeličnim pejzažima kakvi se tipično viđaju na pečurkama ili lsd-u. Ako čitate ovaj blog, onda znate da sam imala krajnje traumatično iskustvo sa ajahuaskom nakon koga sam izbegavala da se družim sa psihodelicima. Nije mi bilo baš svejedno što sam ponovo bačena naglavačke u taj ludački, nekontrolisani svet za koji znam koliko može da me preplaši. Uglavnom, izbora nije bilo i krenula sam još jednom na put kroz svoju psihu i njene sadržaje koji su se smenjivali na nepredvidiv način.

Uvek sam se najviše plašila trenutka kada sadržaji kojima me mozak zatrpava počinju da dobijaju ogromno ubrzanje i kada cela ta šarena psihodelična konstrukcija kreće da se ruši i ja počinjem da naslućujem šta je iza. A to što je iza izgleda kao univerzalni haos koji je mnogo strašniji od ličnog psihološkog haosa. Lifting the veil, kako je taj proces zgodno nazvan u psihodeličnoj literaturi, izaziva paniku.

Ne znam zašto, možda sam ovaj put bila u mnogo boljem psihičkom stanju nego ranije kada sam uzimala psihodelike, ali prvi put u životu sam osetila da se ne plašim ovog procesa koji podseća na near-death experience. Ranije sam grčevito pokušavala da zatvorim oči, da izbegnem da budem povređena, da ostanem kul i da ne zaronim u stvari do kraja. Sad nisam uradila ništa od toga, samo sam odlučila da budem prisutna i prisebna kada psihodelični voz dođe do kraja šina i surva se u ambis.

Uspela sam u tome, čak uz neki osećaj zabave umesto straha, što ranije nikako nisam mogla da postignem. Kao da mi je pošlo od ruke da dobro vozim neki monstruozni auto u kome sam pre toga imala nebrojeno mnogo sudara. Ono što me je dočekalo nakon toga je bio osećaj duboke pomirenosti sa životom takvim kakav je. Krenula sam da analiziram razne situacije koje sam preživela do sad i da razmatram neke buduće, i jednostavno shvatila da sam potpuno u redu sa svime što se dešava i što će se desiti. Na kraju je na mene bila bačena i prognoza moje smrti, koju sam prigrlila na isti neutralan način kao i sve ostalo. Bez ikakve drame, do kraja sam prihvatila ideju da u bilo kom trenutku mogu da prestanem da postojim na ovom svetu, i da je to sasvim okej. Nisam imala nikakve primedbe na svoju smrt.

Nakon toga sam osetila meni do tad nepoznatu vrstu sreće. Radilo se o hladnoj i distanciranoj formi sreće, koja je čvršća od one afektivne tople sreće. Nisam bila preplavljena emocijama kao nakon pečuraka, samo sam bila ekstremno pribrana. Jako mi se dopalo to osećanje, i reći ću da je možda i najlepše koje su mi psihodelični tripovi doneli. Nešto kao plivanje u jako bistrom i jako hladnom jezeru.

The aftermath

Mučnina i vrtoglavica su bile nepodnošljive. Nakon što se trip završio i nakon što sam uspela da malo pokrenem glavu, ruke i noge, bila sam ubeđena da ću se gadno ispovraćati, ali na kraju ipak nisam.

U toku tripa sam uspela da padnem sa kauča i završim ležeći na podu blizu hodnika. Telo mi je bilo oklembešeno, kao nekakva zgažena kifla. Osećala sam se kao da sam dugo bila u nesvesti, a realno i nije prošlo puno vremena, možda sat i po do dva. Drug je isto ležao na podu i krenula sam kroz maglu da se prisećam da smo u nekom trenutku menjali ležeća mesta na podu dok je svako bio u svom tripu. Ko zna kako bi sve to izgledalo nekom treznom posmatraču! Kada proživim ovakve stvari, nekako mi bude žao što nemam video snimak da osmotrim kako se ponašam kad sam potpuno van sebe.

Oporavak od mučnine je trajao nekih dodatnih sat vremena a nakon toga sam počela da se osećam potpuno normalno i sposobno da podelim svoje iskustvo. Mozak mi je bio netaknut i bistar, i čak sam uspela da zaspim te večeri, što je neverovatna stvar za mene.

Kad sumiram sve, mogu da kažem da mi je ketamin bio izrazito pozitivno iskustvo koje bih rado ponovila i koje bih preporučila svim fellow psihonautima koji se dobro snalaze sa psihodelicima, pošto vožnja može da bude dosta intenzivna.

Zatvaram ovu priču istim rečima kao i prethodnu, jer se tako pogodilo. Budite mi zdravi i dobri, ne preterujte sa supstancama i probajte ketamin ako još uvek niste!

Do sledećeg posta,

vaša J.

Izvori slika:

Sve su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta unsplash.com.

Comments Off on O Ketaminu