O Postnovogodišnjoj Paranoji
Nakon što su svi gosti otišli a ja se vratila u tih i bolno prazan stan, brzo sam uvidela da je moje stanje svesti blizu nepodnošljivog i da će oporavak potrajati.
Nisam sigurna kako je došlo do toga da odlučim da vučem spid više od nedelju dana u kontinuitetu. Poslednji put sam tako nešto napravila pre desetak godina, iz eksperimentalnih razloga, a ovo sad je bila nekakava gadna kombinacija revolta i nonšalancije.
Nešto me steže u grlu i oko srca kad vidim kako živi dobar deo ljudi mojih godina. Plaše me njihovi dnevni rasporedi, njihova ograničenja, njihova deca. Plašim se da će i moj život možda krenuti tim tokom u skorijoj budućnosti, i onda radije biram autodestrukciju, makar i privremenu, dok ne odlučim šta ću i kuda ću dalje.
Stala sam gola i nenašminkana pred ogledalo u kupatilu i zaključila da čak i dobro izgledam s obzirom na to kako sam živela u poslednja dva meseca. Nekih 2-3 kilograma manje, malo vidljiviji mišići i kosti. Detaljno sam ispregledala celo lice i telo i naišla na jedan novi detalj – jasno ispupčenu venu na donjem delu stomaka, blizu karlične kosti. Ne znam kada se ta vena pojavila, ali svakako je nisam viđala ranije. To me je malo i uznemirilo jer takve vene ipak bolje izgledaju na muškom stomaku.
Neprospavane noći su mi pale teže od alkohola, cigareta, spida i slabe ishrane – gledam svoje jadne umorne oči kako me preklinju da se odvučem u krevet. Trudim se da zaustavim more agresivnih misli koje mi govore da ipak nisam dovoljno lepa i da sam second hand ženska roba jer imam 36 godina. Uskačem u pidžamu i bacam se pod mekano ćebe.
Pokušavam da zaspim ali mi ne ide – budim se na svakih pola sata, nakon kratkog košmara koji prati isti patern.
Neko me hvata za nogu gadnim ljigavim dodirom, kreće da me ispipava celu, a onda leže preko mene. Osećam se zgroženo, silovano i bespomoćno, i budim se u trenutku kada fantomski pritisak na moje telo postane neizdrživ. I tako sve u krug nekoliko puta.
Posle dva-tri trzanja i buđenja pokušavam da utičem na košmar i da ga preokrenem u lucidan seksualni san u kome je osoba koja me pritiska privlačan muškarac, ali ne vredi. Nemam tu moć i pored toga što mi je glava puna seksualnih misli.
Komšija u stanu iznad iz nekog razloga kreće da glasno i odsečno hoda kroz sobe. Dobijam panični napad od njegovih koraka jer moj izmučeni mozak počinje da umišlja da je neko upao u moj stan i sada hoda iz dnevne ka spavaćoj sobi u teškim čizmama i sprema se da otvori vrata i masakrira me.
Ne mogu da oteram strah, počinjem da se tresem u krevetu i ležim ekstremno budna, širom otvorenih očiju, slušajući svoje otkucaje srca i čekajući da sve ovo prođe.
Sledećeg jutra sam još gore. Osećaj je vrlo konkretan i fizički, kao da se napravila nekakva blokada u mom mozgu koja usporava protok informacija. Uz to, moja ličnost se nije u potpunosti učitala na server moje svesti. Ja jednostavno nisam do kraja ja i to mi stvara dodatnu paranoju.
Osećam ogromnu potrebu za distrakcijama – muzikom, kafom i cigaretama, društvenim mrežama, ljudima – samo da ne budem sama sa svojom pokvarenom glavom.
Iz inata odlučujem da sebi zabranim distrakcije, ali u ovom trenutku to jednostavno nije moguće.
Počinjem da ludim i mahnito hodam po stanu, nesposobna da se smirim. Biram produktivne distrakcije i krećem da usisavam, a posle toga ribam kupatilo i kuhinju. Osećam se dobro dogod radim neki prost fizički posao, ali čim ga privedem kraju paranoja se vraća. Samo raditi nešto, ne razmišljati, ne biti sam sa sobom, ići nekuda, ne stajati…
Počinje da mi iz sve snage nedostaje moja uobičajena mentalna bistrina. Pretpostavljam da se po tome razlikujem od ozbiljnijih narkomana – oni su prestali da analiziraju svoje stanje i prepustili se disfunkcionalnosti do kraja. Ja to više ne mogu, iako sam nekada mogla.
Čak i usred autodestruktivnih epizoda desi se da se ražalostim zbog onoga što radim sebi i da me obuzme samilost.
Paranoja prouzrokovana skidanjem sa spida trajala je oko dva dana, a nakon toga ju je zamenila depresija i nesposobnost da se dignem iz kreveta u normalno jutarnje vreme. Tek nakon nedelju dana, a to bi bilo danas, situacija se delimično popravila. U ime tog povratka u uračunljivo stanje, želim da vam svima čestitam Novu godinu i iskreno se nadam da ste prošli malo bolje nego ja što se tiče oporavka.
Još jedna stvar – potrudiću se da budem aktivnija na blogu ove godine, a vi ste uvek dobrodošli da mi date sugestije u vezi sa temama.
Do tad, budite mi zdravi i dobri, i ne preterujte sa supstancama.
Do sledećeg posta,
vaša J.
Izvori slika:
Sve su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta unsplash.com.
4 Comments
Decak
Ta tvoja autodestrukcija koja je vidljiva u tvom ponasanju i razmisljanju, tako se poistovecujem sa njom i tako bi zeleo da razgovaramo, ali ne u ovom realnom svetu straha osude, ocekivanja i nametnutih stavova, nego u nekom drugom – ili drugom stanju svesti ili u ovom virtuelnom.
Secam se pre (mozda cak i tacno) godinu dana, videh te ispred ICT-a, i jako mi je zao sto nisam mogao da ti kazem barem cao u znak zahvalnosti na ovom pisanju. Ako se vratim 2, 3 godine ranije, na izlasku iz trole u makenzijevoj, sam shvatio da stvarno postojis, i da se nista ne razlikujes od tekstova u kojima opisujes svoje misli.
Delujem kao stalker (sto mozda i jesam u x situacija), ali u ovoj situaciji se nekako se potrefilo citanje tvog bloga i zajednicke rute dnevne rutine.
Jasenka_G
Tvoj komentar mi je izmamio smešak, hvala ti na tome. Ako želiš da razgovaramo, piši mi na ig-u, nije teško naći me. Sad sam tek primetila koliko dugo nisam ništa pisala na blogu…
Jelena
Moram da priznam da me odavno nije “hipnotisao” nečiji blog, tako iskren, ogoljen, topao… Evo predloga teme: snovi. Jako me zanimaju tvoja iskustva sa snovima i tvoje viđenje snova i njihove simbolike. Veliki pozdrav, Jelena
Jasenka_G
Hvala ti puno! Što se snova tiče, nažalost baš ih slabo pamtim već duži niz godina i ne bih imala nešto preterano pametno da kažem o snovima. Ako se to nekom prilikom promeni, biće mi drago da napišem priču i na tu temu.