Vrelo je letnje popodne i vozim se ka Adi u prepunom busu. Stojim blizu srednjih vrata i trudim se da ne mrdam i da sporo dišem, jer mi od svakog pokreta postaje još toplije. Zaglavljena u tom prinudnom mirovanju, počinjem da promatram ljude oko sebe. Zagledam ih detaljnije nego inače, tražeći nešto u njima, neku vrstu kompenzacije za sporu i neprijatnu vožnju. Dok se približavamo Mostarskoj petlji, pogled mi beži kroz prozor i u masi ljudi koji agresivno ulaze u bus kao da im život zavisi od toga, primećujem jednu tanku, bledu ruku sa ispupčenim venama. Kompleksni reljef vena se jasno vidi počevši od mršavog zgloba šake pa sve do…