Čekajući Rođendan

Bez neke velike filozofije, ovo vam pišem dok čekam ponoć i svoj 37. rođendan.

Za razliku od nekih prethodnih rođendana kada sam se užasavala svojih godina i toga što se polako približavam fazi sredovečnosti, ovaj put ne osećam apsolutno ništa, nikakvu potrebu da svrstavam sebe u starosne grupe. Takođe, večeras ne stojim kao paćenik u kupatilu pred ogledalom i ne gledam koliko mi je lice propalo u odnosu na ono što je bilo u dvadesetim. Valjda sam se negde usput umorila od toga, i čak me je obuzelo neko zdravo prkosno raspoloženje. Sad umem da se nosim sa svojim mislima, osećanjima i delima bolje nego ikada pre, a i ne izgledam loše.

Vrhunac mog užasa prouzrokovanog starenjem se desio čini mi se za 34. rođendan, kada sam negde oko 2 ujutru počela nekontrolisano da plačem. Bila sam nesposobna da se pomirim sa time da nas vreme sve satire i da lepa ušuškanost u mladost i privid neuništivosti više ne postoji. Nisam mogla da pretpostavim da će u jednom trenutku pomirenje početi da dolazi samo od sebe, tiho i lagano, ali oslobađajuće. Potpunom pomirenju će trebati još dosta vremena da se učvrsti, ali i ovo trenutno polovično pomirenje je veliki napredak.

Retko koji rođendan sam dočekala na ovaj način, sama kod kuće. Možda čak nijedan, ali to ne mogu da tvrdim sa sigurnošću. Ovako je ispalo sticajem okolnosti pošto niko od meni najbližih ljudi danas nije u Beogradu. Iz nekog razloga, to me ne rastužuje previše. Ima nešto svečano u toj rođendanskoj samoći, i sviđa mi se što mogu da čujem sopstvene misli i ne moram da vodim razgovore ni sa kim.

Radio Beograd 202 ima lep večernji i noćni program danas, kombinaciju bluza i roka. Kad je krenula neka pesma od srpskog bluz benda Point Blank osetila sam neodoljivu potrebu da legnem na pod, ugasim svetla, raširim ruke i noge tako da zauzmu što više prostora i potonem u stanje gde postoji samo muzika, moj smireni mozak i opušteni mišići.

Često sam radila ovakve stvari u izmenjenim stanjima svesti ali je ispalo da je lebdenje kroz muziku u mraku jednako zadovoljavajuće čak i kada sam potpuno trezna. Iako mi je frižider prepun raznih alkohola a sto kraj kreveta anksiolitika i stabilizatora raspoloženja, u ovom trenutku nemam potrebu ni za čim.

Jedino me zabrinjava to što mi se ne konzumira čak ni štrudla sa makom, moja velika ljubav.

Ali dobro, to je tako samo privremeno, nadam se.

Kada se završilo par dobrih bluz pesama, odlučila sam da ugasim radio i ostanem sama sa sobom u mraku i tišini. Nikakve distrakcije, samo povremeni zvuci guma na asfaltu koji se čuju kroz otvorena vrata terase.

Ležeći tako neko vreme, počela sam da se osećam jako dobro. Premotala sam u mislima mnoge periode iz svog života i ono što su mi doneli, razne kombinacije sreće, patnje, uzbuđenja i praznine, i shvatila da ne postoji ni jedna stvar koju bih promenila ili zbog koje se kajem.

Lep je bio taj osećaj, neka vrsta ponosa što sam uspela da ostvarim gotovo sve svoje želje i planove bez obzira na tešku borbu sa depresijom koja se odvija već punih 18 godina i koja će možda trajati do kraja mog života.

Ako treba da sumiram sva svoja iskustva, reći ću bez premišljanja da je moj život za ovih 37 godina bio jedna jako zabavna, raznolika i neobična priča, a to je ujedno i jedino što mi je oduvek bilo bitno. Sloboda i igra ispred svega drugog.

Dešavalo se da su mi ranije rođendane prvi čestitali neki potpuno random ljudi sa kojima se praktično ni ne družim, ali ovaj put nije bilo tako. Negde odmah nakon ponoći pozvali su me dragi ljudi koji su na kampovanju da mi otpevaju rođendansku pesmu, i to me je iskreno obradovalo.

A vama svima ostalima koji čitate ovaj blog želim od srca da lepo provedete ovaj prvi avgust! Žurku ne organizujem ove godine ali možda se odvažim da napravim tortu i pozovem vas da je probate.

Do sledećeg posta,

vaša J.