O Balkanskom Sindromu – Jasenka Grujin

Iako ne želim da se bavim politikom na blogu, ovo je jedna tema koja me posebno tišti. Bez dublje analize porekla i mogućih rešenja za ono što ću nazvati balkanskim sindromom, želim samo da podelim svoja osećanja, kao skromnu podršku svima koji se slično osećaju, a verujem da vas je mnogo.

Posle mnogo godina finansijskih muka, glupih poslova koji vređaju intelekt i izigravanja srećnog volontera, došla sam u poziciju da mi više nije teško u životu. Pod tim podrazumevam da ne moram da strepim od bankrota, maltretiranja od strane šefova i mračne mogućnosti da ću možda morati da se vratim u roditeljsku kuću u Vršcu ako sve krene naopako. Štaviše, sada čak mogu da uživam u umerenom luksuzu s vremena na vreme i ne moram da razmišljam toliko aktivno i grčevito o mesečnim primanjima i raspoređivanju budžeta.

Bez obzira na moj trud da sredim svoj život koliko god je to bilo moguće i postanem potpuno samostalna finansijski gledano, i dalje se povremeno suočavam sa jezivim osećajem da ja ništa od ovoga ne zaslužujem, da je ovo što sada živim samo jedan kratak lepi san i da ću se verovatno kad-tad vratiti u buđavi stan u suterenu i zarađivati minimalac u nekoj korumpiranoj srpskoj firmi.

Nemam panični strah od takvog scenarija, ali imam neobjašnjivo jak privid da mi udoban život ne pripada i da je moja nazovi ”prava priroda” vezana za umereno siromaštvo, teške životne okolnosti, propadanje i beznađe. Sada sam svesna, više nego ikad ranije, koliko se duboko balkanski sindrom uvukao u moju dušu.

Ne znam da li je ovaj sindrom neizlečiva bolest. Čak i ako jeste, smatram ga više dosadnom, doživotnom autoimunom bolešću a manje razornim tumorom koji može da ubije. Takođe, rekla bih da je ovaj sindrom vrlo verovatno nasledna bolest, s obzirom da generacije naših roditelja i starijih rođaka boluju od iste stvari.

Iako smatram da je dobro biti oprezan i ne uljuljkati se nakon što se postigne određena stabilnost u životu, žalosno je osećati iskonsku povezanost sa bedom u kombinaciji sa otrovnom sumnjom u dobar ishod raznih životnih situacija. U mom konkretnom slučaju, ne radi se toliko o sumnji u pozitivne ishode koliko o nesposobnosti da do kraja prihvatim činjenicu da ja sada jesam uspešna odrasla žena kojoj ništa ne fali, bez obzira na to što živim u Srbiji koju većina nas redovno izvrgava ruglu, malo po inerciji, malo opravdano. Neću se uopšte baviti trenutnom vlašću i širom situacijom jer nisam relevantna osoba za tako nešto, ali ako pogledam svoj život i svoje trenutne mogućnosti, zaista ne mogu da kažem da mi je uskraćeno nešto bitno (mogla bih da pišem o stambenim kreditima za paušalce ali mislim da i to nije nerešivo). A opet, kao da ostaci neke fantomske bede i dalje obleću oko mene, toliko da sam nekad potpuno hipnotisana tim zlim duhovima i nije mi jasno odakle mi pravo da lepo živim u ovoj zemlji…. I koja je to drskost da neko uopšte kaže da mu nije loše u Srbiji! Maltene kao da zaslužujem šamar ili čak kamenovanje zato što je moj život u redu.

Recimo, i dalje mi se dešava da me grize savest zato što ne kupujem više najjeftiniju odeću ili cipele, već odem i kupim nešto što je kvalitetno i što mi se stvarno dopada, pošto mi je to sada finansijski izvodljivo. Čim nabavim neku malo bolju stvar, u mojoj glavi se automatski javlja zli glas koji kaže – ”Sram te bilo, snobe jedan.” I taj glas dolazi iz neke neodređene prošlosti, iz roditeljske kuće, iz celokupne istorije ove čudne zemlje gde život jednostavno ima tendenciju da bude sumoran. Toliko je teško oteti se tom sada već apstraktnom prokletstvu, skinuti zle čini, jednom zasvagda biti slobodan.

Evo i konkretnog primera – pre par meseci, kupila sam dosta kvalitetne polarizovane naočare, pošto sam često na biciklu i oči su mi ekstremno osetljive na sunce. I dalje se sećam odvratnog osećaja kada sam izlazila iz prodavnice – delovala sam sebi kao neki kriminalac a ne vredna i radna osoba koja je sopstvenim trudom obezbedila da kupi nešto malo luksuznije. I to je upravo ta žalosna strana balkanskog sindroma.

Postoji i drugo lice ove naše bolesti, malo poetičnije.

Njega sam postala svesna dok sam živela u Americi, a jedna situacija mi je ostala u sećanju kao posebno intenzivna.

Bilo je zimsko popodne na severu Njujorka i sedela sam u Starbucksu posle posla, čekajući gradski prevoz da se vratim kući. Imala sam da ubijem nekih sat vremena, i palo mi je na pamet da krenem da slušam srpsku muziku, što inače ne radim. Nisam to uradila iz nostalgije nego više iz dosade i želje za nečim neuobičajenim.

Ne znam zašto mi je EKV bio prvi izbor, možda sam se u tom periodu dopisivala sa nekim muškarcem koji voli EKV, to bi jedino bilo logično za mene. Pustila sam nasumice nešto sa liste, čini mi se Sedam Dana. Čim sam čula par uvodnih taktova – kao da me je grom udario! Počela sam da se gušim i srce je krenulo ubrzano da mi lupa, jer je gomila sećanja na moje rane studentske dane u Beogradu navirala kao luda. U kovitlacu su dolazile slike bizarnih večeri na Akademiji, besomučno jurcanje za heroinom i trodonima u najgorim gradskim kvartovima, odvratni muškarci koji su me pratili, čudne situacije sa narkomanima, beskućnicima i ludim pesnicima, večiti nedostatak novca i večita neispavanost. I sav taj užas, moja prljava prošlost u Beogradu, sve sam to više volela od svog donekle ušuškanog života u Americi. Izašla sam iz Starbucksa potpuno sluđena, kupila na prvoj pumpi cigarete i neko jeftino pivo, i sela kraj nekog žbuna da se smirim.

EKV kao da je širom otvorio vrata do nečega što mi je očajnički nedostajalo. Osećala sam se toliko probuđeno i živo sa tim pivom i cigaretama kraj pumpe, i dok sam se prisećala situacija iz svoje mladosti, zaključila sam da sam ostavila više od polovine svog srca u noćnom zadimljenom Beogradu, u neobičnim susretima, u dugim komplikovanim razgovorima do zore sa ljudima koji su tada bili kraj mene. I bez obzira na svu autodestrukciju, bolest i bedu iz tog perioda, postojalo je i dalje nešto kao zaljubljenost u taj svet, želja za novom romansom sa balkanskom bedom i mrakom.

Iako ova situacija nije bila konkretan povod za moj povratak u Srbiju, to što sam tada krenula da osećam je uticalo na neke moje kasnije odluke. Sada sam u Beogradu oko šest godina i moj život više nema nikakve veze sa EKV pričom i takvom vrstom mazohizma, ali utisak da ovaj pomalo bedni i pohabani svet jeste moj pravi svet je prisutan sve vreme.

Ovo je verovatno najpatriotskija priča koju sam ikada napisala i oprostite mi na tome. Kao što rekoh, muči me balkanski sindrom.

Do sledećeg posta,

vaša J.