Traženje đavola je uvek dolazilo kao oblik revolta protiv dosade. Ništa nije lečilo dosadu toliko efikasno kao traženje nekakvog izvora zla i straha koji će me zabaviti, barem privremeno, tako da moj svakodnevni život postane film koji zaista želim da gledam.

Sa velikim osmehom se prisećam mnogih zločestih stvari koje sam napravila kao mala i drago mi je da sam većinu njih zapisala, tako da neće biti zaboravljene. Jedva čekam da ih podelim sa svojim detetom jednog dana! Ekstremno uzbuđenje koje sam osećala dok sam pravila gluposti kao dete i kasnije tinejdžer je verovatno stvorilo toliko čvrste neuralne putanje u mojoj glavi da sam postala ozbiljno navučena na tu vrstu adrenalina. Ako duže vreme ne učestvujem ni u kakvim zlim projektima, makar se radilo o relativno sitnim nemoralnim ili kriminalnim akcijama, počinjem da osećam groznu kombinaciju besa i depresije.

Protivno onome što bi se očekivalo od mene u ovim godinama, mnogo više mi nedostaje da me neki ludak pozove da pokušamo da opljačkamo banku nego tajni vikend sa ljubavnikom na tropskim ostrvima. Znam da je pljačka banke postala jedna potpuno prevaziđena stvar i da bi trebalo da se zanimam za sajber kriminal ako mi je već stalo do pljačke, ali džabe – ja sanjam isključivo o Boni & Klajd akcijama.

Poslednji put me je neko pitao da uradim nešto kriminalno pre mnogo godina, radilo se o sitnijoj krađi koju sam sa zadovoljstvom obavila. I dalje se sećam trijumfalnog osećaja kada sam skinula senzore protiv krađe sa traženog artikla i elegantno išetala iz radnje sa ulovom, ne izazivajući nikakvu sumnju zaposlenih.

Iako sam sada manje-više uzorni građanin koji retko krade, ponekad iz čiste obesti volim da profitiram na račun samouslužnih kasa koje su toliko nesavršene da su razne malverzacije izvodljive. Imala sam jedno vreme mali pokvareni ritual kupovanja grilovanog lososa na merenje po ceni paradajz ili kupus salate jer samouslužna kasa ne može da detektuje nelogičnosti. Pojela bih posle u slast tog lososa i nije me bilo naročito briga jer niko nije oštećen zbog mog prevarantskog manevra, a ja sam na dobitku.

Naravno, nije mi uvek polazilo za rukom da dobijem šta hoću na samouslužnim kasama. Kada sam pre par nedelja htela da kupim praziluk, ispostavilo se da je u radnji ostao jedino neki organski koji košta 10 puta više. Pošto on svakako ne vredi te pare, krenula sam da ga izmerim i zalepim na njega cenu regularnog praziluka ali je tip koji nadgleda radnju stao blizu vage, otprilike meni iza leđa. Da li slučajno ili namerno, ne znam. To mi se nimalo nije dopalo, tako da sam morala da odustanem od akcije. Opreza nikad dosta.

Remećenje javnog reda i mira mi je oduvek bilo privlačnije nego krađe i neka od najdražih sećanja iz mladosti vezujem upravo za takve poduhvate. Ne bih sada detaljno prepričavala svoje nestašluke jer su još davno zapisani i sačuvani u dokumentu od preko 100 stranica, ali mogu da nabrojim par najdražih bisera. To bi svakako bilo čučanje na krovu garaže i bacanje velikog teškog ćebeta na prolazeće automobile, donošenje blatnjavog panja i mrtve vrane u javni toalet, krečenje komšijinog auta mešavinom jaja i peska, za kaznu, zato što je trovao mačke, i legendarno zapušavanje komšijinog dimnjaka jer sam dovela društvo na tavan i organizovala turnir bacanja starih igračaka u dimnjak.

I dan danas mi se dešava da iz sve snage poželim da napravim neku idiotariju sličnu ovim pomenutim. Sada sam dosta stidljivija i umerenija, ali recimo par puta sam sa terase zalila vodom neke prolaznike. Pošto živim na sedmom spratu, zabavno mi je da gledam kako se voda strmoglavljuje na ljude. Ovo inače radim leti, nisam zli monstrum koji bi po hladnom vremenu zalivao ljude.

Imam i jednu veliku neostvarenu želju kada se radi o remećenju javnog reda. Pre nekih godinu-dve, Antonio (moj muž) i ja vraćali smo se uveče iz grada i blizu Crvenog krsta primetili velike kamene kugle koje oivičavaju neki parking. Jedna od tih kugli je bila vrlo labavo pričvršćena za trotoar, delovalo je da bi uz malo truda mogli da je istrgnemo i pustimo da se kotrlja ulicom. Tako je rođena moja fantazija o ludoj kamenoj kugli koja juri od Crvenog krsta do Slavije. Svi se u panici sklanjaju pred njom – ljudi i kerovi, automobili i trolejbusi. Zatim kugla u punoj brzini izleće na Slaviju i pravi još veći saobraćajni kolaps od uobičajenog. Na kraju se, nadam se, zabija u fontanu i u velikom stilu završava svoje putovanje.

Bila sam u iskušenju da zaista pustim tu kuglu niz ulicu ili makar pokušam da je poguram sa parkinga. Antonio je rekao da ne želi da učestvuje u toj akciji, a kad malo bolje razmislim, ima pravo. Velike su šanse da bi kugla nekoga zaista ubila i da stvari ne bi bile smešne i simpatične onako kako sam zamislila. Bez obzira na to, i dalje sanjam o puštanju kugle. Već i pomisao na kotrljajuću kamenu kuglu me uzbuđuje!

Traženje đavola ima i drugu stranu, koja se ne tiče kreativnih zločestih akcija već se radi o namernom narušavanju sopstvenog psihičkog ili fizičkog zdravlja.

Mogu da se setim jako mnogo situacija kada sam iz čista mira poludela u toku savršeno normalnog, lepog dana i otišla da čitam nešto duboko uznemirujuće, namerno pojela hranu za koju znam da mi ne prija i da će me vezati za krevet ili toalet, nabavila neke droge, krenula da se vidim sa muškarcem koji će mi verovatno napraviti probleme u životu ili jednostavno počela da razmišljam o tome kako je odličan dan da se bacim sa mosta, jer mi u suštini ništa ne nedostaje ali mi je istovremeno i svega preko glave. Nisam sigurna odakle dolazi ta silovita potreba da se svesno uradi nešto pokvareno, mračno ili glupo u trenucima kada je u životu sve u redu i kada postoji jako puno razloga za zahvalnost.

Pre par meseci išla sam na sesije kod psihoterapeuta i sećam se da je tema traženja đavola isplivala na površinu kada smo se dotakle mojih odlazaka na Tinder dejtove. ”Čemu se nadaš kada ideš da se vidiš sa tim nepoznatim ljudima?”, pitala me je terapeutkinja. Dugo sam razmišljala šta da joj odgovorim, jer mi je bilo stalo da odem malo dublje i ne zaustavim se na jednostavnom odgovoru kao što je avantura.

”U idealnom slučaju, volela bih da se desi nešto uznemirujuće. Eto, recimo, da neko podeli sa mnom neku veliku strašnu tajnu, nešto od čega bukvalno neću moći da spavam. Nekad mi očajnički nedostaje tip odnosa u kome sa drugom osobom delim neku uzbudljivu strahotu za koju niko drugi ne zna.”

Terapeutkinja se nasmejala na to. ”U tom slučaju, mislim da bi ti odgovaralo da se baviš mojim poslom.”

Iako njen komentar nisam uzela preterano za ozbiljno, moguće da je ona u pravu. Takav intiman način komunikacije sa nekolicinom ljudi na svakodnevnom nivou bi možda smanjio moju potrebu za traženjem đavola.

Nažalost, ne verujem da ću ikada saznati da li bi mi tako nešto zaista pomoglo.

Do sledećeg posta,

vaša J.



Izvori slika:

Sve su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta unsplash.com.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *