Susreti: Bajker Iz Pekare – Jasenka Grujin

Ovo je prva u nizu kratkih priča koje planiram da pišem na temu sitnih svakodnevnih dešavanja, susreta, i slično. Naravno, biće i dalje regularnih, filozofskih tema.

Danas nije bilo loše jutro. Uspela sam da se izvučem iz kreveta gotovo odmah, nekih deset minuta nakon što je zvonio alarm, ali sam zato krenula sa uobičajenim odugovlačenjem kada sam sela da popijem prvu kafu. Uzela sam da čitam kratak roman od Dostojevskog, Kockar, i shvatila da mi se dijalozi toliko dopadaju da ne mogu da se odvojim od njega. Standardno, krenula sam na posao prekasno, kako zbog Dostojevskog tako i zbog svoje već dobro utrenirane lenjosti.

Trola 29 uopšte nije saobraćala, što me iz nekog razloga nije naljutilo ovaj put. Ušla sam u bus 83, izašla na Slaviji, i tada je počela da me steže ogromna želja za slasnom, debelom štrudlom sa makom. To je bio prirodan sled okolnosti, jer je pekara Trpković, koja ima najbolji mak u Beogradu, vrlo blizu Slavije.

Bio je veliki red ispred pekare jer izgleda da mnogi ljudi jedu burek u podne. Šta bi to bilo – doručak, užina ili ručak – zaista ne znam. Nisam znala ni to da Trpković ima odvojene redove za burek i ostala peciva. Približila sam se koloni i videla da poslednji čovek neodlučno stoji, kao da se dvoumi da li da pričeka svoj red ili da se ipak okrene i ode.

”Jesi u redu?”, prišla sam mu, ne znajući da li da stanem ispred ili iza njega.

”Jesam, u redu sam,” odgovorio je vragolasto, naglašavajući dvosmislenost mog pitanja. Glas mu je bio pun prijatnog, neusiljenog samopouzdanja.

Nisam mogla da se ne nasmešim – bio je to lep trenutak.

Tek tada sam malo bolje osmotrila ovog čoveka. Bio je mršav i visok, po slobodnoj proceni u ranim četrdesetim. Oboje smo bili u crnom od glave do pete, on u bajkerskom odelu, ja u svom omiljenom dugačkom kožnom mantilu. Na glavi mu je bila kaciga i izgledalo je kao da nema nameru da je skine sve dok ne uđe u pekaru. Bilo je nečega jako fokusiranog i čvrstog u njegovom držanju, kao da se radilo o spretnoj životinji spremnoj da se svakog trenutka baci na svoj plen.

Odmerili smo jedno drugo nekoliko puta, i osetila sam, po izrazu njegovih očiju, da razmatra da li da nastavi razgovor sa mnom. Nisam imala dovoljno snage da mu išta kažem, jer mi je bilo potpuno jasno da je on bolji igrač od mene. Lako bih napravila pogrešan potez kada bih se igrala sa njim, a nikako nisam želela da se tako nešto desi. Zabavilo me je to koliko se brzo uspostavila prećutna hijerarhija među nama. Dugo nisam imala priliku da sretnem muškarca koji je dominantan na toliko prirodan, neizvežban način.

Nažalost, nismo nastavili razgovor. Uz to, bilo je previše buke oko nas, kolona se udvostručila i ljudi su počinjali da se nervozno guraju. Shvatila sam da je čarobni momenat prošao i da se ništa neće desiti.

Kada smo ušli u pekaru i kada je čovek konačno skinuo bajkersku kacigu, sa neskrivenim uzbuđenjem sam primetila da su mu crte lica potpuno u skladu sa prvobitnim utiskom koji je ostavio na mene. Imao je dobro definisanu liniju vilice, blago upale obraze i tamnu kosu srednje dužine. Potrudila sam se da stanem što bliže njemu dok je naručivao hranu, kako bih mu jasnije čula glas.

Još jednom me je prijatno iznenadila boja i melodija njegovog glasa. Zvučao je kao osoba koja istinski zna šta radi i kuda ide. Jako mi se dopala smirena, pomalo hladna odlučnost u kombinaciji sa nedostatkom bilo kakvog specifičnog akcenta. Pretpostavljam da se radilo o čoveku rođenom u Beogradu ili bližoj okolini.

Poželela sam da ostanem u pekari još neko vreme, promatram ga dok jede i eventualno otkrijem kuda će se zaputiti kasnije, ali već sam toliko monstruozno kasnila na posao da je počinjala da me grize savest. Pokupila sam svoj debeli komad štrudle sa makom, još jednom pogledala lepog bajkera u crnom i krenula ka Manježu.

Ostatak dana provela sam u dobrom raspoloženju, polako jedući mak u kancelariji i razmišljajući o ovom čoveku koga možda više nikada neću videti. Čak se i nadam da se nećemo ponovo sresti – dopada mi se da sećanje na ovaj dan bude jasno uokvireno, kao jedna lepa fotografija. Nema potrebe za produžetkom priče.

Do sledećeg posta,

vaša J.