Imam običaj da idem na bazen jednom nedeljno, nekim radnim danom, ali sam prošli put sticajem okolnosti otišla vikendom i nabasala na decu iz škole plivanja.

Plivanje i vožnja bicikla su valjda jedine dve aktivnosti koje uvek uspevaju da me oraspolože. Plivanju ipak dajem prednost jer mi donosi blaženstvo i rasterećenje koje ništa drugo ne uspeva da zameni. Na nekih pola sata mogu da budem van svog uobičajenog tela i uma, i jako sam zahvalna što se ta magija dešava svaki put. Zbog toga mi nije teško da idem na bazen i u periodu hladnijeg vremena, pošto ne vezujem plivanje za sunce i leto.

Primetila sam da nemam mnogo toga zajedničkog sa ljudima koji odlaze na bazen u istom terminu kao ja. Tu su penzioneri, uglavnom bake, nekoliko momaka sa DIF-a, i par muškaraca srednjih godina koji su, rekla bih, postavili sebi cilj da se dovedu u formu. Žena u tridesetim nema ni od korova – ja sam izgleda jedini predstavnik ove vrste.

Prošlog vikenda otišla sam da plivam u nedelju popodne. Uživala sam u miru i tišini – nije bilo mnogo ljudi i imala sam celu stazu za sebe, što je redak luksuz. A onda su negde deset minuta pre zatvaranja u salu počela da utrčavaju deca iz škole plivanje, i to mnogo dece – mislim da ih je bilo preko trideset!

Posmatrala sam ove klince dok su radili vežbe zagrevanja a ja i dalje plivala, sada potpuno sama u velikom bazenu.

Deca su se rasporedila u manje grupe dok im je dvoje trenera demonstriralo vežbe. Pošto retko imam priliku za kontakt sa decom, preletela sam pogledom preko svih njih, i zaustavila se na par lica koja su mi bila najzanimljivija. Isto kao kada posmatram odrasle ljude, mogu da momentalno osetim simpatiju ili odbojnost prema nekom detetu. Pošto su klinci imali sedam-osam godina, njihove misli i tipovi ličnosti su mogli da se nazru, barem donekle.

Tri sitne, crnokose devojčice koje su stajale zajedno, zagrljene i najsmejane, prve su mi privukle pažnju jer mi je njihovo prijateljstvo delovalo iskreno, toplo i čvrsto. Nisam iskusila ništa slično tome kao dete i nisam imala običaj da držim svoje drugarice za ruku. Ove tri devojčice su pokušavale da se drže za ruke čak i dok su radile vežbe, i jednostavno mi je bilo lepo da to vidim.

Bilo je puno dece koja su mi delovala nekako odsutno i nezainteresovano, tako da se nisam zadržavala na njihovim licima, a onda mi se pogled zaustavio na jednom dečaku koji mi je zaokupirao svu pažnju.

Dečak nije bio upadljiv u fizičkom smislu. Radilo se o detetu prosečne građe i visine, sa tamnom kosom, plavim očima, i pravilnim crtama lica ali ne u domenu iznenađujuće lepote.

Njegov stav je ono što je bilo zanimljivo za posmatranje. Dečak je bio jako smiren i potpuno prisutan u trenutku, i delovao je zrelo i inteligentno na jedan posve aristokratski način, bez razmetanja i arogancije, kao da je to bilo njegovo prirodno stanje od samog rođenja. Uhvatila sam njegov pogled par puta – sa blagom radoznalošću me je odmerio, a onda nastavio da gleda druge stvari i ljude oko sebe na isti način. Osećala sam se kao da sam na prijemu kod mladog kralja i da bi trebalo da mu se poklonim i dam mu nešto na dar kako bih zavredila još malo njegove pažnje. Uživala sam u tom simpatičnom izmaštanom scenariju.

Treneri koji su radili sa decom izgleda da nisu bili najbolje pripremljeni, a možda je bilo i previše dece, pa su zbog toga bili zbunjeni i zaboravni. Primetila sam da već po treći put demonstriraju istu vežbu koju su svi još odavno uradili. Ponovo sam odmerila klince i videla da im je svima dosadno i da više nemaju volje da ponavljaju istu vežbu, ali su se trudili i nisu ništa prigovarali, a nisu ni sabotirali.

Jedino je moj omiljeni dečak odlučio da protestuje, i to na kakav elegantan način! Stojeći, dok su svi ostali čučali radeći istu dosadnu vežbu, karakterno je prekrstio ruke na grudima i zagledao se u daljinu. Blago, smireno lice mu nije odavalo ni tračak bilo kakve emocije. Jednostavno je čekao da sporna vežba prođe, i to njegovo čekanje je bilo, neću preterati ako tako kažem, najelegantniji dečiji gest koji sam ikada videla. Trener je primetio dečakovo protestovanje, krenuo ka njemu, a onda se nenadano predomislio i vratio da nadgleda ostalu decu.

Kada su počeli da pokazuju narednu vežbu, neku novu, dečak se odmah glatko priključio.


Ovaj mali, relativno beznačajni događaj sa bazena mi je probudio interesovanje za dečiju psihologiju, što je jedan potpuno novi momenat za mene. Uz to, još dugo ću se sa simpatijom sećati ovog dečaka i njegovih prekrštenih ruku u znak tihog protesta.

Do sledećeg posta,

vaša J.



Izvori slika:

Sve su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta unsplash.com.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *