O Kontroli U Partnerskim Odnosima

U ovom kratkom tekstu ću izraziti svoju zgađenost jednim fenomenom koji nije direktno deo mog života, ali ga susrećem relativno često i za sada ne mogu da ostanem potpuno neutralna.

Pre nekih par meseci, primetila sam na svom frižideru jedan magnet sa jako gnusnom porukom. Pošto ni moj partner ni ja ne skupljamo magnete i slične suvenire, odmah sam se setila ko je doneo tu gadost i tajno je postavio na frižider da bude ”simpatično iznenađenje”. To je svakako morala da bude moja mama.

Pomenuti magnet kaže ”živiš, živiš, pa se udaš”. Jedan glupi i vulgarni cinizam ranga seoskih domaćica, koji prezirem jednako kao i one čuvene ”game over” majice sa foto-sesija pre venčanja (bila sam svojevremeno svadbeni fotograf). Iako ovakve stvari postoje čisto radi nekakvog jadnog humora, ideja da je brak suprotstavljen ličnoj slobodi je jedan toliko odvratan koncept da ne mogu da ga istolerišem čak ni u obliku magneta za frižider.

Bilo bi sjajno kada bi se ovakve stvari završile na neukusnom humoru. Uostalom, takav humor ne bi ni postojao da nije potkrepljen jezivim istinitim pričama.

U poslednjih 5-6 godina bila sam svedok nekolicine razgovora u kojima su muškarci, i to potpuno odrasli muškarci, objašnjavali da nešto ne mogu da urade ili negde ne mogu da odu zato što im žena ne da. Ovo sam prvi put čula od jednog bivšeg kolege, uspešnog senior programera, i mislila sam da se radi o nekoj šali, ali ne, njemu je žena po svoj prilici zaista ograničavala slobodu kretanja. Bila sam užasnuta! Ideja da mi partner eksplicitno brani da nešto uradim, nekoga vidim ili negde odem mi je jednostavno nepojmljiva.

Svaki naredni put kada bih čula nešto slično, bila sam manje iznenađena ali i dalje zgađena. Posebno me je zgrozila priča drugarice čiji je bivši dečko, u napadu sluđenosti od ljubomore i nepoverenja, otključavao njen telefon dok je ona spavala, koristeći face unlock. Valjda je iščitavao poruke, tražeći materijal koji će potkrepiti njegove sumnje. Tako nešto već spada u sektor srednje ozbiljne patologije.

Tu su onda i parovi koji nisu toliko ekstremni, ali svejedno žele neku vrstu kontrole, pa recimo zovu da provere šta im partner radi i gde je, kada izađe u grad sa svojim društvom. Prisustvovala sam takvim telefonskim pozivima i uglavnom su žene zvale muškarce a ne obrnuto, valjda zato što, tradicionalno gledano, muškarci imaju veći potencijal da naprave neko sramotno sranje u gradu. Što se tiče ovakvih poziva, ne znam šta bi trebalo da se desi da recimo u dva ujutru uzmem da zovem svog supruga i proveravam gde je, da li je stvarno sa svojim društvom, i kada će kući. Možda jedino u slučaju nekog terorističkog napada i podmetanja bombi po Beogradu, čisto da vidim da li je živ.

Sudeći po primerima iz kruga ljudi koje poznajem, žene u proseku imaju veću potrebu za kontrolom i dovođenjem partnera u red. Pretpostavljam da je to i biološki regulisano, jer ima smisla da jedna ženska jedinka želi da potencijalni otac njene dece ne vršlja mnogo unaokolo i ne bude izložen kojekakvim iskušenjima koja bi mogla da dovedu u pitanje uspešno prenošenje genetskog materijala i podizanje potomstva. Ali opet, ne mogu da se ne nasmejem na sve to, jer mi se čini da je potreba da se partner ”dovede u red” često jedna sebična akcija koja dolazi kao rezultat pretpostavke da smo mi sami zreli i sređeni, a druga strana tek treba da dostigne taj nivo. Uz to, čini mi se da žene imaju tendenciju da veruju za sebe da su zrelije i sređenije nego što zaista jesu.

Vezano za ideju zrelosti, posebno mi je muka kada vidim koliko mnoge ”moderne veze” prate potpuno iste obrasce koji su se javljali u ranijim generacijama i ne dolaze do inteligentnih rešenja. Muškarci su uglavnom optuženi za nezrelost i nonšalanciju, a žene za histeriju i preteranu kritičnost. I ta dosadna igra zameranja istih stvari kroz generacije kao da je nezaustavljiva. Sećam se da sam u par navrata pitala mamu da li je ikad lepo i smireno sela sa tatom i objasnila mu šta joj tačno smeta u njegovom ponašanju i predložila kako bi to moglo da se promeni u zajedničku korist. Onda bi se ona naljutila što ja nisam automatski na njenoj strani, i situacija bi postajala samo još gora. Rekla bih da je najčešća greška to što svoje partnere posmatramo previše afektivno i što se problemi u odnosu ne analiziraju hladne glave, sa određenom distancom i neutralnošću. Kao da se nešto ostrašćeno, maltene životinjski tvrdoglavo, uvuče u sve aspekte odnosa, i onemogućava racionalni pristup. Ipak, ubeđena sam da to ne mora da bude tako, uz malo svesnog truda sa obe strane.

Pre nekih mesec-dva, u periodu dok sam koristila Tinder kao povremenu razbibrigu, dopisivala sam se sa čovekom koji mi je rekao da se razočarao kada je video da sam udata. Prema njegovim rečima, moj profil je bio vrlo progresivan, i onda mu je to bračno stanje došlo kao nešto što ne može da poveže sa mojim stilom pisanja i fotografijama. Pitala sam ga zašto i on je rekao da je brak jedna malograđanska institucija i da mu ja ne delujem kao osoba koja bi se upustila u nešto toliko staromodno. Tad mi se već više nije dalo da se dopisujem sa njim, ali sam pokušala da saznam šta je po njemu najgori aspekt braka. Kao što sam i očekivala, nije bio u stanju da odgovori ništa konkretno, već se samo držao mutne ideje da je brak nešto jako pogrešno. Tu sam se ja duboko razočarala u njegov intelekt i prestala da mu se javljam.

Iz nekog razloga, ružne i glupe situacije koje sam videla u braku svojih roditelja i sličnih ljudi me nisu obeshrabrile, baš suprotno.

Ono što sam naučila i na šta sam donekle ponosna je to da je moguće biti u vezi ili braku bez želje za kontrolom i bez gnjavljenja i gušenja druge osobe kako ljubavlju i brigom, tako i kritikom. Davanje velike slobode, uz ljubav, je najlepši dar partneru, jer ako smo odustali od kontrole znači da osobu sa kojom smo tretiramo kao kvalitetnu i do kraja formiranu ličnost.

Ima li išta vrednije od toga?

Do sledećeg posta,

vaša J.