Priče

O Tipovima Ličnosti Koji Nas Privlače

Ovo je prvi u seriji tekstova koji pišem na predlog svojih čitalaca, tako da se zahvaljujem na sjajnoj ideji. Ako pažljivo analiziramo ljude koji se pojavljuju u našim životima, sigurno ćemo primetiti neke šablone. Korisno je uraditi ovakvu analizu jer ona može rasvetliti ponavljajuće probleme u odnosima sa prijateljima i partnerima, a i pomoći nam da shvatimo zašto odabiramo iste vrste odnosa iznova i iznova.

Kada sam dobila ovu temu za članak, prisetila sam se jednog kratkog i meni vrlo dragog odlomka iz knjige O Mačkama (Doris Lesing):

Nakon nekog uzrasta – a za neke od nas to može biti i veoma rano – nema novih ljudi, snova, lica i događaja. Sve se dogodilo pre. Svi su se već pojavili ranije, drugačije maskirani, u nekoj drugoj odeći, druge nacionalnosti, boje, ali isti – sve je eho i ponavljanje.

Iako ovaj citat ne treba shvatiti doslovno, mislim da on dosta dobro opisuje činjenicu da međuljudski odnosi, koliko god komplikovani bili, imaju tendenciju da budu repetitivni jer je svako od nas isključiv do određene mere kada se radi o ljudima koje primamo u svoj život. Interesantno je (a i jezivo) to što šablon ličnosti koje nas privlače može da se formira jako rano u životu i postane nevidljiv, tako da ga se slepo držimo godinama i decenijama, ironično se pitajući zašto uvek nabasavamo na isti tip ljudi.

Druga zabavna činjenica je to da ljudi koje mi najviše privlačimo ne moraju nužno da budu oni isti koji su nama najprivlačniji. Nepodudarnost između ove dve kategorije može da bude mala ili velika, i baš ta razlika je jedan od najzanimljivih izvora informacija o našim međuljudskim odnosima.

Ja ću u ovom tekstu analizirati par klasičnih šablona iz svog života, a vas pozivam da uradite isto za sebe. Podelila sam ”svoje ljude” u dve grupe radi lakše analize preklapanja i razlika, a vi organizujete vaše kako god vam prija.

Ljudi Koje Sam Ja Birala

1. Deca iz problematičnih porodica

Najčvršći šablon koji se ponavlja u mom životu su prijateljstva i veze sa ljudima koji dolaze iz problematičnih porodica. Šablon se uspostavio već u prvom razredu osnovne škole i traje i dalje. Sebe ne smatram osobom iz problematične porodice, iako moji odnosi sa roditeljima nikad nisu bili naročito zdravi i ispunjavajući. Ipak, nisam osetila istinsko porodično nasilje, ne znam kako je imati mentalno poremećene roditelje i nemam iskustva sa komplikacijama koje može da pokrene razvod roditelja. Sa druge strane, znam kako je osećati se potpuno nepovezano sa sopstvenom porodicom.

Deca a sada odrasli ljudi iz nesrećnih porodica su mi od ranog detinjstva bili bliski i privlačni na jedan posve intiman način jer sam zaista želela da shvatim kako oni žive iz dana u dan i na koji način se nose sa emocionalnim teretom koji proizilazi iz loših odnosa sa najbližima. Uvek mi je polazilo za rukom da izdvojim osobu iz disfunkcionalne porodice – slojevitost takvih ličnosti za mene ima prelep sjaj i vidljiva mi je kao dragi kamen u gomili šljunka. Čak i kada ovi ljudi imaju jake odbrambene mehanizme kako bi izbegli dalju mogućnost da budu povređeni, uglavnom se radi o osobama koje mogu da postanu izuzetno odani prijatelji ili partneri.

Zašto dajem prednost ovakvim ljudima i zašto se mnogo slabije družim sa ljudima iz srećnih porodica? Iako ne mogu da dam jednostavan odgovor na ovo, mislim da se radi o tome da su ljudi koji dolaze iz problematičnih porodica introspektivniji, a ja ne mogu da ostvarim kvalitetan odnos sa osobom koja nema jako razvijenu introspekciju. Jednostavno, brzo gubim interesovanje za ljude koji nisu dobro istražili svoj unutrašnji svet.

2. Navodno inteligentni mizantropi

Postojalo je nešto iskrivljeno privlačno u ljudima koji mrze ceo svet. Kažem postojalo, jer se situacija donekle promenila za mene. Više nisam toliki obožavatelj ovakvih ličnosti, ali se tu i tamo desi da mi se i dalje dopadne neki mizantrop koji se predstavlja kao intelektualna elita. Ovo smatram slabošću svog karaktera i lošom navikom.

Elitizam mizantropa je najprivlačniji u tinejdžerskim godinama i ume da se jako duboko uvuče u sistem vrednosti. Ideja da su ljudi koji mrze ceo svet mnogo posebni i da znaju nešto što mi ostali ne znamo nije naročito opravdana ali je na neki način zabavna. Sećam se koliko sam se divila najvećim hejterima i darkerima iz poslednjeg reda u učionici, smatrajući da su mnogo inteligentniji i zanimljiviji od mene. Nadala sam se da ću proći nekakvu improvizovanu audiciju kod njih i da će me prihvatiti u svoj svet koji mi je delovao kao masonska loža, ali to se retko dešavalo. Simpatije nisu bile obostrane, barem ne po pravilu.

Kasnije se moja opčinjenost mizantropima prelila na par neuspešnih pokušaja veza. Arhetip pokvareno lepog muškarca koji mrzi ceo svet mi je bio ultimativno seksi, pa sam jurila takve primerke do iznemoglosti. Slično kao i sa darkerima u srednjoj školi i na faksu, situacija nije bila sjajna. Bila sam samo delimično prihvaćena – najveći mizantopi su mi se uvek smejali iza leđa i tražili način da me osramote kako bih podvila rep i povukla se. Uostalom, to im je i bila dužnost.

Šta sam ja tražila od ovakvih ljudi, kakvu vrstu gratifikacije? Moja ličnost sadrži jedan sloj elitizma i mizantropije, ali ne baš toliko vidljiv da bi me ljudi već izdaleka smatrali sertifikovanim hejterom. Verovatno sam želela, detinjasto i submisivno, da se pridružim nečemu što sam smatrala pokvarenijim i mračnijim od sebe. Ta potreba je sada nestala, a jedino što se i dalje održava u mom sistemu vrednosti je čista estetika mizantropa. Kada vidim nekoga ko svojim stilom i izrazom lica želi da stavi do znanja da mrzi ceo svet, ne mogu a da mu se ne nasmešim, kao da smo stari saučesnici u istoj prljavoj igri.

3. Umetnici sa lošim navikama

Da se razumemo od početka – ovo nije eufemizam za narkomane.

Iako je jedan deo umetnika sa kojima sam se družila zaista spadao u narkomane i alkoholičare, u ovu kategoriju svrstavam muzičare i likovne umetnike koji su bili jako teški za saradnju zbog svoje haotičnosti, nonšalancije, ignorisanja dogovora, bankrotiranja i nevraćanja dugova. Bez obzira na sve, mnogo sam ih volela i bila spremna da im poklonim svoje vreme, novac i pažnju.

Takvi ljudi mi gotovo nikada nisu prilazili prvi jer me verovatno nisu ni bili svesni. Viđala sam ih po žurkama, na fakultetu, u gradskom prevozu, i zaljubljivala se u njihovu romantičnu odsutnost, sveske pune crteža i kojekakvih žvrljotina, pohabane futrole za gitaru, čupavu kosu i najčešće bezazlenu prirodu. Sretala sam ih i u Srbiji i u Americi, i uvek padala na njihov šljampavi šarm.

Iako se moja tolerancija za loše navike umetnika dosta smanjila i sada ne bih bila spremna da emocionalno i finansijski podržavam osobu koja živi u ”kreativnom haosu”, moja instant reakcija na susrete sa ovakvim ličnostima je ista kao pre 10 ili 15 godina. Kad god imam priliku da vidim simpatično pohabanog umetnika koji se diskonektovao od celog sveta i bavi se isključivo svojim stvaralačkim procesima, imam potrebu da ga uzmem za ruku, zagrlim i povedem svojoj kući.

Nisam sigurna odakle dolazi ova lavina toplih zaštitničkih emocija prema takvom arhetipu ličnosti. Kao da su ovakvi umetnici moja davno izgubljena deca, siročići, koje sam slučajno našla negde kraj puta i odlučila da ih odnegujem. Vrlo je interesantno i to da prema ovakvim ličnostima često imam intenzivnija osećanja nego prema ljudima iz problematičnih porodica.

Šta sam dobila zauzvrat od ovakvih ljudi? Prvenstveno bizarne događaje u stilu Linčovih filmova. Složićete se da to i nije tako loša nadoknada za brigu o umetnicima.

4. Avangardni stariji ljudi

U svakom periodu svog života naletala sam na dosta starije ljude koji su mi bili jako dragi zbog izrazite liberalnosti, zabavnih životnih priča, odličnog smisla za humor i jedne generalne mladolikosti kojoj sam se iskreno divila. Često se radilo o nekonvencionalnim profesorima, kreativnim direktorima, muzičarima, i nesvrstanim starijim ljudima bez dece ili bez partnera koji su i uprkos tome uspeli da izgrade relativno ispunjen život.

Sa takvim ljudima sam uspevala da za vrlo kratko vreme ostvarim konekciju koja je često imala elemente roditeljske ljubavi. U nekim drugim slučajevima osećala sam se kao šegrt kod vrača koji će me naučiti nekim tajnim veštinama, a dešavalo mi se i da se upustim u flert ako se radilo o zgodnim starijim muškarcima koji znaju da se lepo igraju. Takav flert je većinom bio elegantniji od bilo čega što sam imala sa svojim vršnjacima i jako sam uživala u toj vrsti pažnje.

Nisam se nikada stidela da prilazim avangardnim starijim ljudima jer sam iz sve snage osećala da će moje simpatije biti uzvraćene. Kada bih recimo izdvojila takvu osobu u masi ljudi i pogledala je pravo u oči, čim bi mi pogled bio uzvraćen osetila bih topli talas prepoznavanja i prihvatanja, kao da sam najzad došla svojoj pravoj kući. Ništa lepše od te ničim opravdane a tako jasne bliskosti.

Ljudi Koji Su Birali Mene

1. Deca iz problematičnih porodica

Simpatije su obostrane. Iako sam pomalo uljez u ovom slučaju jer dolazim iz uslovno rečeno normalne porodice, deca i ljudi iz problematičnih porodica su me redovno prepoznavali kao jednog od ”svojih”. Nekada su mi čak prilazili prvi, na moju veliku radost. Ako mogu da dobijem poverenje, prijateljstvo ili ljubav osobe koja generalno gledano ima loša iskustva sa bliskim ljudima, smatram to velikom privilegijom.

2. Muškobanjaste žene

Primetila sam jedan zanimljiv šablon po pitanju žena koje mi prilaze – kad god se priključim nekom kolektivu, prva osoba koja će pokazati interesovanje za mene biće neka muškobanjasta žena. Ne nužno lezbejka ili biseksualna žena, nisam ciljala na to – jednostavno, malo grublja i nesređena žena kojoj sam ja iz nekog razloga odmah zapala za oko.

Nisam shvatila zašto se ovo dešava – samo znam da je šablon vrlo uporan. Kao i neki drugi šabloni, počeo je u osnovnoj školi, a poslednji put sam ga primetila nedavno, kada mi je u coworking prostoru gde radim prišla najmanje ženstvena žena od svih koje tamo rade.

Ja smatram da nisam naročito ni muškobanjasta ni ženstvena – ni po karakteru ni po izgledu. Jednom prilikom sam se odvažila da pitam ženu koja mi je prva prišla šta je to videla u meni, i ona je odgovorila da sam joj jednostavno delovala čudno, čudnije od ostalih u tom kolektivu, i da joj je to bio dovoljan signal da mi priđe.

Pošto ne mogu da osetim sopstvenu ”čudnost” niti razumem na koji način ona funckioniše, mogu samo da kažem da nemam ništa protiv ovih žena niti njihove strategije biranja mene, jer se ništa loše nije izrodilo iz takvih interakcija. Čini mi se da postoji određena vrsta mikro-simpatije koju osećam prema ženama koje su velike badže i lafovi, ali rizik da će me iznervirati ili isprepadati je dosta veliki.

3. Pesnici i filozofi

Ljudi moji, oduvek sam mrzela poeziju.

Toliko su me živcirale pesme da sam izbegavala da ih čitam čak i kada su me ljudi kulturno pitali da im dam mišljenje o njihovoj poeziji. Nije bitno da li se radi o standardnim ili slobodnim formama poezije – uvek mi je bilo lakše da analiziram neki crtež ili muziku, dok sam poeziju doživljavala kao konopac oko vrata a pesnike kao egzekutore koji stežu taj konopac dok se ja polako ali sigurno gušim. Ni sad situacija nije mnogo drugačija. Književne večeri kojima sam morala da prisustvujem su mi verovatno skratile život.

Pesnici su me često ganjali i pokušavali da se združe sa mnom (mislim da ih je intrigirala moja misteriozna zatvorenost, koja se jezivo pogoršavala u njihovom prisustvu), a isto je važilo i za razne sorte filozofa. Pitate se šta je filozof u mom svetu? To su vam oni ljudi koji jednostavno mnogo vole da diskutuju i imaju potrebu da uredno, čak štreberski, organizuju svoj govor. Vole da se služe opskurnim rečima i jako im je stalo da ostave utisak ispoliranog intelekta. Razgovori sa njima su kao igranje šaha i mene toliko zamaraju da često poželim da legnem na pod i crknem tu pred njima, u sred njihovog govora.

Dakle, simpatije nisu nimalo uzvraćene – baš naprotiv.

4. Avangardni stariji ljudi

Na sreću, kao što sam već spomenula, ovde su simpatije potpuno uzvraćene.

Jako mi nedostaje druženje sa nekonvencionalnim starijim ljudima iz Amerike koje sam upoznala dok sam studirala digitalne medije. U danima kada se osećam usamljeno i neshvaćeno, poželim iz sve snage da ponovo vidim svoje profesore i odem sa njima u dugu šetnju kraj Mohok reke na severoistoku Njujorka gde sam napravila neke od svojih najkreativnijih fotografija.

Verovatno bi ova lista mogla da se proširi, ali pomenuti šabloni su u svakom slučaju najdominantniji s obzirom da sam ih se sa lakoćom prisetila. Nadam se da ste uspeli da uradite sličnu analizu za sebe i da su vas zabavili rezultati!

Do sledećeg posta,

vaša J.

Izvori slika:

Slike su sa besplatnog stock sajta (unsplash.com).

One Comment