Kroz San – Jasenka Grujin

Čekam u redu za kasu u nekoj velikoj radnji.

Kasir je jedan smrknuti ali svejedno privlačan gej, verovatno u ranim tridesetim. Sviđa mi se način na koji stavlja robu kupaca u kese – lepa kombinacija prezira i elegancije.

Primećujem da flertuje sa mlađim muškarcima koji dobro izgledaju. Svima im upućuje direktan, malo produženi pogled. Iako ja neću dobiti takav tretman, svejedno me uzbuđuje njegova otvorena razigranost.

Dolazim na red i sada mogu pažljivije da ga osmotrim. Ne mogu da kažem da je naročito lep – gotovo sve što me vuče ka njemu proizilazi iz njegovog bezobrazno nonšalantnog stava. Dok ubacuje moje stvari u kesu, ja njega gledam duže nego što bi trebalo, blago nepristojno, isto onako kako on radi sa odabranima. Uzvraća mi pogled na kraju i u tih par sekundi kontakta shvatam da se osetio polaskanim zbog moje strategije, bez obzira na to što sam žena.

Odlazim u istu radnju, na istu kasu, još par dana za redom. On je tu svake večeri i svaki put se pogledamo na kraju.

Odlučujem da mu se, promene radi, osmehnem nakon što ga pogledam.

Neprijatno mi je, ali svejedno to radim, a onda nabrzaka uzimam kesu i izlazim.

”Čekaj!”, povika on, mahnu sledećem kupcu u znak izvinjenja i potrča za mnom. Užasno me je sramota dok stojim kao zaleđena na izlazu iz radnje… Zašto sebe uvaljujem u ovakve situacije?

”Hoćeš večeras u bioskop?”, prilazi mi on sa konkretnim pitanjem kakvo uopšte nisam očekivala.

”Pa može, da… Mislim da bih mogla”, odgovaram nesigurno, ali ipak spremna da prihvatim šta god mi predloži.

”Super! Ići će i moj dečko,” nastavlja on, valjda da bih shvatila kako stvarno idemo u bioskop a ne na dejt. ”Ne znam zašto, ali jako bih voleo da upravo ti pogledaš ovaj film sa nama.” Izgovara ime filma, meni potpuno nepoznato (neki gej arthouse, valjda) i daje mi adresu opskurnog bioskopa za koji takođe nisam čula.

”Požuri do blagajne da kupiš kartu, možda ih neće biti kasnije na ulazu. Vidimo se oko 11!”, mahnu mi on i vrati se za kasu.

Odlučujem da odmah krenem do blagajne. Jako me zanima šta će se izdogađati večeras, imam neku vrstu pozitivne treme.

Blagajna se nalazi blizu ulaza u metro, radi se o malom memljivom šalteru propale pošte. Nisam sigurna kada su preuredili tu poštu u andergraund bioskop i kako nisam čula za njega, ali svejedno. Saznaću sve uskoro.

Iza neprijatnog zelenog svetla na šalteru sedi alt lik od pedesetak godina. Raščupan, premršav, verovatno stari metalac ili gotičar, a možda i beskućnik iz metroa koji se nekako domogao posla šalteraša. Iako situacija ne deluje obećavajuće, prilazim mu i tražim bioskopsku kartu.

”Popuni ovo”, dodaje mi on kroz prozorče komad papira, neku uplatnicu. Da bih dobila kartu treba prvo da izvršim uplatu na nečiji žiro račun, ali nemam pojma kako da dođem do broja računa. Zbunjena, stojim na pultu blagajne, zureći u tu uplatnicu kao da se radi o testu koji treba da položim.

Počinju da me pritiskaju hladnoća i tišina. Ne znam šta da radim, kako da rešim ovaj problem. Podižem pogled sa uplatnice i primećujem da šalteraš više nije iza šaltera.

U tom trenutku osećam kako mi on prilazi s leđa, stavlja mi šake na ramena i spušta ih niz moje nadlaktice. Ne mogu da se okrenem, ne toliko od straha, već više od zbunjenosti jer ne znam šta bih mu rekla. Da prestane?

Ali da li stvarno želim da prestane?

Pa čak i ne. Neka nastavi, ostaću prisebna koliko god mogu.

Nešto se promenilo.

Obuzelo me je iskrivljeno stanje svesti – ne neprijatno, samo zabrinjavajuće. Dok me šalteraš dira po leđima i rebrima hladnim koščatim rukama, osećam se drogirano i nesposobno. Sva čula su mi se ugasila i ostala je jedino pojačana osetljivost na dodir. Sada sam slepo i gluvo veliko polje kože.

U nekom trenutku počinje da me muči jako seksualno uzbuđenje, razorno i neodložno. Ne znam kako da se namestim da bih sebi olakšala situaciju. Da li treba da sednem, čučnem, legnem? Možda da nešto kažem? Oči su mi zatvorene i ne želim da ih otvorim. Ne bih da vidim onog čoveka, niti da znam šta on radi sa mnom u ovom trenutku.

Olakšanje kreće da dolazi naglo, praktično niotkuda, na moje iznenađenje. Počinjem da osećam sve jaču telesnu ispunjenost, sličnu onoj koju donosi duboka penetracija, ali ipak sveobuhvatniju. Kao da mi je neko celo telo rastegao do tačke pucanja i ispunio ga magičnom supstancom koja me u kontinuitetu održava na ivici onesvešćivanja od zadovoljstva.

Prošlo je dosta vremena. Možda sam zaspala. Trebalo bi da sada otvorim oči.

Nalazim se unutar šaltera, lice u lice sa šalterašem. Oboje stojimo goli i tela nam se skoro dodiruju.

Osećam odvratnost kada ga gledam ovako izbliza. Koža mu je uništena od cigareta i nebrige, seda kosa proređena i iskrzana. Spuštam se pogledom niz njegovo ostarelo, iskrivljeno mršavo telo. Ne želim da vidim sve, ali me nekakav prokleti mazohizam tera na to.

Primećujem da ispod struka ima posekotine i odvratne zagnojene rane. Muka mi je, ali ga i dalje gledam. Istovremeno panično ispipavam zid iza sebe, tražeći kvaku.

”Ovo je bilo toliko jebeno dobro!”, kaže on sa zadovoljnim smeškom, ne obazirući se na moje gađenje.

Uspevam da se izvučem i izlazim u ledeni hodnik metroa. Na zidu se pojavio sat, klasični okrugli sat sa velikim kazaljkama kakav imaju železničke stanice.

Shvatam sa užasom da je već jutro i da sam propustila bioskop i druženje sa gejevima, a možda sam usput pokupila i neku odvratnu boleštinu.

Zašto radim ovakve stvari? Zarad čega, koliko već puta? Prezirem sebe dok izlazim iz metroa. Želim da stavim sunčane naočare, ali su mi ispale negde usput. Moraću da podnesem jutarnje sunce.

Budim se, ponovo. Sada se valjda stvarno budim. To jest, da budem precizna, naglo se dižem iz ležećeg u sedeći položaj.

U svom sam krevetu, i to je dobro.

Pokušavam da se setim gde sam bila sinoć i da li sam zaista napravila neku ozbiljnu glupost, ali mozak još uvek ne može da isprati ostatak tela koje je itekako budno.

Odlučujem da se ne mučim nikakvim teškim mislima. Sve će biti u redu i ovo će biti jedan lep regularan dan. Otići ću na posao biciklom, kao i obično, a predveče, kad se budem vraćala, svratiću da vidim gej kasira.

Nadam se da će i danas biti tu.

Do sledećeg posta,

vaša J.