O Sitnim Zadovoljstvima

Želju da napišem ovu priču koja se bavi jednostavnim izvorima sreće dobila sam nakon što su me iživcirale Instagram Story objave jednog prijatelja koji je krenuo dan za danom da kači postove u stilu ”život je sranje”.

Pre no što su počele da me nerviraju takve stvari na Instagramu, desilo mi se nešto slično na Tinderu. Na kratko sam se dopisivala sa jednim kvazi-intelektualnim arhitektom koji smatra da je ceo svet velika nesreća i da su ljudi (pogotovo žene) teška đubrad, ali je i pored toga odlučio da me pozove na dejt. Ja mu rekoh da mi u ovim godinama više ne predstavlja zadovoljstvo da se nalazim sa ljudima koji imaju takav stav prema životu, i tu mi on u naletu besa napisa da sam kurvetina ili tako nešto, više se ne sećam tačno.

Nisam sigurna da li me više zamara preteran entuzijazam ili negativnost na društvenim mrežama – čini mi se da su mi se osećanja poravnala i da mi je i jedno i drugo postalo jednako teško za varenje.

U svrhu odmora od pomenutih ekstrema, pametovanja i jadikovanja, evo jedne lagane liste stvari i aktivnosti kojima se gotovo uvek radujem ili čak oduševljavam. Preskočiću klasična zadovoljstva koje se podrazumevaju jer su svima draga – neću vas gnjaviti šetnjama u prirodi, sladoledom i dobrim seksom. Pokušaću da se fokusiram na malo drugačije stvari.

Omiljena kašika

Sećam se vrlo jasno svoje omiljene kašike iz perioda kada sam imala 7 ili 8 godina.

To čak nije bila kašika iz kuće mojih roditelja, nego sam je otkrila kod svoje tetke. Radilo se o desertnoj kašičici koja je bila izgrebana i stara, pa je možda zbog toga ostavljala specifičan ukus u ustima. Nije bila specijalno lepa, ali nije bila ni potpuno obična – imala je delikatne ornamente na dršci, a boja joj je bila izrazito bleda, kao srebro prekriveno tankim slojem leda. Kad god bih njome jela kolač ili sladoled, činilo mi se da se slatkoća meša sa nečim hladnim, zrnastim i tajanstveno starim. Dopadala mi se alhemija koja se stvarala u mojim ustima svaki put kada bih koristila tu kašičicu – jednostavni slatkiši transformisali su se u nešto misterioznije. Često sam razmišljala o tome ko je i kada napravio tu kašiku i šta je sve prošla na putu do mojih usta.

Trenutno nemam ni jednu kašiku koju volim jednako kao tu iz tetkine kuće, ali su mi drage porcelanske kašičice koje sam dobila na poklon uz šolje za čaj. Možda zbog glatkoće i oblika koji lepo seda u usta, biram da jedem ovim kašičicama jedino kada nigde ne žurim i mogu da se koncentrišem na ono što jedem. Najčešće ih koristim uz kiselo mleko – gusta belina kašičice kao da dodatno pojačava smirujuće efekte kiselog mleka.

Hladno mleko pod vrelim tušem

Retko pijem mleko u normalnim okolnostima jer ne osećam potrebu za njim, ali zato imam ritual ispijanja hladnog mleka dok se zimi tuširam vrelom vodom.

Nisam sigurna na koji način sam došla do ove procedure, ali znam da je to bilo u kući mojih roditelja jer se kod njih frižider nalazi odmah kraj vrata kupatila. Pretpostavljam da mi je čisto iz hedonizma palo na pamet da natočim u šolju hladno mleko, ponesem ga sa sobom u tuš kabinu i polagano ga ispijam dok mi vrela voda klizi niz leđa.

Doživljaj me nije razočarao – štaviše, kombinacija hladnog mleka i vrele vode je postala moj omiljeni zimski tretman. Hladna tečnost sa unutrašnje a vrela sa spoljnje strane tela stvaraju intenzivni kontrast od koga se uvek prijatno naježim, kao od kvalitetne muzike ili razmišljanja o dragim događajima iz prošlosti. Prvih par minuta su svakako najlepši.

Biranje i mešanje boja

Moje interesovanje za boje i uživanje u njima pojačalo se u periodu kad sam imala 25 godina, verovatno zato što sam tada išla na časove dizajna koji su obuhvatali slikanje akrilnim bojama.

Profesor dizajna bio je perfekcionista i uspeo je da prenese svoju sklonost ka tehničkoj besprekornosti na mene. Par puta smo imali zadatak da akrilnim bojama reprodukujemo nasumično odabrane slike iz štampanih časopisa i zadovoljstvo koje sam osećala mešajući boje bilo je toliko intenzivno da sam u toku par meseci dok su trajali časovi dizajna postala srećnija i zdravija osoba.

Oduševljavalo me je koliko mrvica jedne boje može da izmeni neku drugu, pogotovo kada se radi o beloj sa majušnim udelom bilo koje druge boje. Ako bih se sada vratila na časove dizajna ili uzela da slikam za svoju dušu, volela bih da reprodukujem različite boje ljudske kože prema fotografijama modela. Čim zamislim kolekciju suptilnih bež nijansi, od prozirno rozikastih do peščano smeđih, ne mogu a da se spontano ne nasmešim kao da mi je neko prineo komad najukusnije torte.

Iz istog razloga, često volim da isprobavam tečne pudere ne zato što nameravam da ih kupim već zato što me raduje sam čin preklapanja boje pudera sa nijansom moje kože. Nije mi jasno koji mehanizam stoji u pozadini ovog zadovoljstva, ali to i nije toliko bitno – bež nijanse mi provereno ulepšavaju dan!

Rasveta u kupatilima

Prijatno osvetljenje me raduje u bilo kojoj prostoriji, ali u kupatilu ono ima najbitniju ulogu zato što utiče na to kako čovek izgleda u ogledalu. Isto tako, rekla bih da loše osvetljenje u kupatilu ima jači uticaj na raspoloženje nego dobro – često mi se dešava da kod nekoga u gostima ili u javnom wc-u bacim pogled na svoje lice u ogledalu i zgrozim se onim što ugledam. Ako osvetljenje nije ravnomerno, postavljeno je pod nezgodnim uglom ili je prejako, može da istakne nedostatke fizionomije lica ili teksture kože.

Stručno postavljeno osvetljenje u kupatilu koje je pritom i difuzno tako da ublažava nesavršenosti lica možda deluje kao nebitna sitnica, ali ja ga smatram korisnim za podizanje samopouzdanja.

U stanu u kome sada živim nažalost nemam dobru rasvetu u kupatilu, ali sam zato u jednom od svojih prethodnih stanova u Americi imala neverovatno prijatno osvetljenje. Bilo je blago prigušeno, zlataste boje i prelepo ujednačeno pošto se sastojalo od puno malih LED sijalica oko ogledala. Svaki odlazak u to kupatilo me je opuštao kao da se radilo o salonu lepote, tako da sam tamo često odnosila mirišljave sveće i puštala muziku dok se šminkam ili kupam. U tom periodu je i moj ljubavni život bio najuzbudljiviji.

Ako jednog dana budem imala sopstveni stan, potrudiću se da uložim solidan novac u rasvetu kupatila zato što mi je lakše da se suočim sa novim danom ili odem na miru da spavam ako sam sebi lepa u ogledalu.

Ljudi sa gustom kosom

Nemam omiljenu boju kose niti preferiram ravnu, talasastu ili kovrdžavu, ali kada vidim osobu sa gustom zdravom kosom koja se lepo njiše pri svakom koraku, srećna sam kao malo dete!

Iako nemam nikakve koristi od toga što neka nepoznata osoba na ulici ima upadljivo lepu kosu jer u većini slučajeva neću imati prilike da tu osobu upoznam a još manje pomazim po glavi, to nimalo ne utiče na intenzitet moje radosti. Prizor guste kose koja se uvija i poskakuje me smiruje, usporava protok vremena u mom svetu i vrlo često podstiče kreativne procese. Velika je verovatnoća da ću upravo tog dana kada sam primetila nekoga sa gustom kosom posvetiti slobodno vreme pisanju, izmišljanju novih recepata ili slušanju nepoznate muzike.

Lepota guste kose nije samo vizuelna – itekako volim da diram ili češljam gustu kosu jer lepo leži u rukama a ako je duga ima i prijatnu težinu koja me zabavlja. Nažalost, retko imam prilike za tako nešto jer niti sam frizer niti imam malu decu koju mogu da gnjavim na takav način.

Mislim da bi trebalo da krenem da tražim ljude sa gustom kosom koji uživaju u tome da ih neko češlja, kako bi zadovoljstvo bilo obostrano. Ako bih par puta nedeljno imala takve ”sesije češljanja”, verujem da bi mi to bukvalno produžilo život.

Korišćenje mapa

U osnovnoj i srednjoj školi često sam imala običaj da pred spavanje, kada već ležim u krevetu, prelistavam atlas. Imala sam i globus ali mi je razgledanje mapi bilo zanimljivije jer su mape mnogo detaljnije.

Nisam nikad namenski razgledala neku zemlju ili ceo kontinent – svaka mapa mi je bila jednako draga ali sam se najviše zadržavala na obalama i obalskim gradovima zato što mi je neravan, iskrzan oblik kopna kraj mora uvek bio najfascinantniji.

Ponekad sam razmišljala o tome kakav bih život vodila da sam se rodila na nekom potpuno drugačijem mestu i zahvaljujući svojoj živoj mašti mogla sam vrlo lako da zamislim kakav bi bio taj drugačiji život i ko bi bili moji prijatelji i porodica iz alternativne stvarnosti. Par puta mi se desilo i da se rasplačem ponesena takvim maštanjima, jer bi mi nedostajali ljudi iz života koji sam izmislila. Nije to bilo plakanje iz tuge, već jedna vrlo specifična vrsta plakanja koja me prati i dan danas, ali mnogo ređe. Nazvala bih to nostalgijom za dragim mestima i ljudima koji ne postoje, ali za koje se nadam da ću ih nekad, u nekoj drugoj ravni stvarnosti ili svesti, upoznati na neposredniji način. To je ujedno i najreligioznije osećanje za koje sam sposobna.

Poslednjih godina retko prelistavam atlas, ali mi se dešava da gledam Google mape ujutru dok pijem kafu ili uveče uz čašu vina. Zadovoljstvo koje osećam dok pretražujem mape nije se smanjilo, ali je postalo jednostavnije, više praktično i manje metafizičko. Ipak, i dalje postoje dani kada se zadubim u istraživanje nekog opskurnog ostrva u persijskom zalivu ili malog grada na krajnjem severu Skandinavije i osetim uzbuđenje i romantičnu povezanost sa nasumično odabranim koordinatama.

Vosak, med i drvo

Moji rođaci iz Hrvatske bave se pčelarstvom i verovatno zbog njih i ranih sećanja koja imam na miris voska, meda, drvenih ramova i košnica, osećam se duboko smireno kad god imam priliku da pomirišem bilo šta od pčelinjih proizvoda.

Čak me i preparati za čišćenje drvenih površina sa dodatkom voska raduju do te mere da uživam u brisanju i poliranju stolova i ormara. Slično mogu da kažem i za mirise smola, ali su mi vosak i med ipak draži jer imaju vedriji karakter u poređenju sa mračnim i zagasitim smolama. Med je u svakom slučaju supstanca vredna krajnjeg poštovanja jer ne može da se pokvari kada je pravilno pripremljen.

Kada se dobro skoncentrišem i u mislima pomešam mirise meda, voska i neke stare drvene površine koje je bila izlagana i suncu i vlazi, osećam toplu blagonaklonost prema prirodi i životu uopšteno i entuzijastični privid da sve može da se sačuva i pozlati ako mu se pokloni dovoljno pažnje.

Potpuno razumem zašto su drevni narodi svoje umrle potapali u med i nadali se večnom životu. Ako besmrtnost ima miris i ukus, to bi opravdano mogla da bude upravo aroma meda.

Do sledećeg posta,

vaša J.

Izvori slika:

Slike su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta (unsplash.com).