O Roditeljima

Dok sam bila u srednjoj školi neko od mojih drugara je jednom prilikom izjavio da smo moji roditelji i ja kao tri nepovezane osobe koje je neko nasumično ubacio da žive u istoj kući. I dan danas se slažem sa tim zapažanjem.

Iako ne mogu da kažem da sam dete koje dolazi iz problematične porodice, kada se osvrnem na svoje odrastanje moram da priznam da je moja ideja roditeljske figure uvek bila vrlo bleda, gotovo nepostojeća. Gledajući svoje roditelje, njihovu svakodnevicu i njihov trud da naprave od mene pristojnu mladu osobu, osećala sam samo blagu nelagodu i razočarenje. Roditelje nisam nikada smatrala lošim ljudima, ali njihov stav prema životu nije mi davao nijedan razlog da ih držim za autoritete . To što su stariji i iskusniji nije mi značilo ništa – autoritet može da mi predstavlja samo osoba koja je duboko zadovoljna sobom i svojim izborima u životu, a moji roditelji nisu takvi.

Mnogo godina nakon problematičnih srednjoškolskih dana shvatila sam još jednu stvar – puka činjenica da nas je neko rodio ne garantuje nam apsolutno nijedan nivo bliskosti sa tom osobom. Cela istorija koju delimo sa nekim, godine i godine života pod istim krovom, ipak ne mogu na silu da kreiraju bliskost koja se sa nekom drugačijom vrstom ličnosti može izgraditi čak i za vrlo malo vremena.

Ovu priču posvećujem svoj deci koja su odrastala u prividno normalnim porodicama, ali su im i pored toga nedostajale snažne roditeljske figure i duboke emocionalne i intelektualne spone sa njima.

Moja mama je često spominjala kako nije mogla da veruje da sam ja zaista njeno dete kada me je videla prvi put. Nadala se plavokosoj i plavookoj devojčici koja će izrasti u blagu i svedenu osobu aristokratskih manira. S obzirom da nisam zadovoljila ni jednu od njenih fantazija o tome kakva će joj biti ćerka, počevši od samih fizičkih atributa, možda je to pokrenulo lavinu loših odnosa između nas dve od samog početka.

Nisam više sigurna u kom trenutku svog odrastanja sam postala svesna činjenice da sa svojom majkom ne mogu da vodim funkcionalne razgovore koji uključuju mirne razmene ideja, inteligentne debate ili ispovesti bez cenzure, čisto radi emocionalnog olakšanja. Najteže mi je padalo cenzurisanje svega što sam imala da kažem radi održavanja bednog prividnog mira. Postoji posebna vrsta mučnine koja se javlja kada sa osobom sa kojom imamo neizmirene konflikte moramo da vodimo trivijalne razgovore kako bi se svi ti konflikti zamaskirali i pažnja usmerila na teme koje su bezbolne. Mrzela sam iz dna duše takve ”razgovore pod anestezijom”, a često sam i plakala nakon njih, zatrovana nepotrebnim detaljima vezanim za kupovinu, garderobu i održavanje besprekorne čistoće u kući. Najviše me je živcirala majčina zavist usmerena ka takozvanim uspešnim ljudima i sa druge strane nipodaštavanje onih koji nisu dobro situirani ili pak imaju neki ”problem” kao što je debljina, akne ili loš modni ukus. Moja mama je bila svojevrsna kraljica površnosti i materijalizma – sada u starim danima više nije takva, ali me je nekada bilo zaista sramota nekih njenih izjava.

Jasno se sećam i svojih snova u kojima sam majku ubacivala u raketu i lansirala je na drugu planetu tako da je više nikada ne vidim ili sam je odvodila u ludnicu i molila doktore da je tamo zadrže. U svojim starim dnevnicima ispisala sam puno gnevnih stranica o majci, zgađena njenim otrovnim malim svetom.

Moj tata je, sa druge strane, čovek o kome vrlo malo znam pa stoga i ne mogu da ga detaljno analiziram. Pošto se radi o introvertnoj i verovatno introspektivnoj ličnosti (mada to ne garantujem jer zaista ne znam kakve mu misli prolaze kroz glavu u toku jednog dana), moj odnos sa njim bi se najbolje opisao kao odnos sa dragim poznanikom. Pošto ne postoji obostrana inicijativa da se produbi takav odnos, moj tata i ja smo bili i ostali poznanici koji dele ukus za muziku, literaturu i zanimaju ih slične stvari vezane za naučna otkrića, filozofiju i metafiziku. Rekla bih i da se slaženo oko nekih životnih vrednosti, mada to je ipak više moje nagađanje. Da moj tata može da živi svoj život ispočetka i ostvari ono što nije uspeo u ovoj verziji života, nemam pojma kakvi bi bili njegovi izbori. Poprilično sam sigurna da ne bi oženio moju mamu, a sve ostalo je pod znakom pitanja.

Bez obzira na to što je moj tata neka vrsta neutralne figure koja nije imala veliki uticaj na formiranje mene kao ličnosti, dešavalo mi se da sam se upravo njemu obraćala u trenucima svog najgoreg ludila i najcrnje depresije. Sećam se jedne gadne zimske večeri kada sam kao mlada studentkinja živela u nekoj zabiti na Karaburmi i počinjala da ozbiljno razmatram samoubistvo zbog problema sa drogiranjem i osećaja kompletne izolacije jer sam imala jako nepouzdane prijatelje u tom periodu. Šetala sam sama između ružnih solitera po mrazu, drhteći od hladnoće, neutešna, ne znajući kome da se obratim. Na kraju sam odlučila da tati pošaljem poruku da želim da se ubijem.

Umesto da nadigne paniku i krene da me zove i preti mi (što bi moja majka sigurno uradila), čovek mi je smireno napisao da dobro porazmislim o tome da li stvarno želim da upropastim jedinstvenu priliku da odživim do kraja ovaj relativno kratak ljudski život koji je možda jedini oblik samosvesti koji će mi biti dat sve do kraja vremena.

Pošto sam i sama sklona apstraktnom razmišljanju i analiziranju svega iz mnogo šire perspektive, ovo što mi je tata napisao mi je donekle i pomoglo da se smirim i urazumim. Ideju samoubistva sam mnogo kasnije uspela da odagnam iz glave na potpuniji način, ali ovo je u svakom slučaju bio prvi korak ka mojoj racionalizaciji samoubistva.

U poslednjih par godina prestala sam da osuđujem propuste u roditeljstvu, pogotovo od strane majke, jer donekle shvatam koliko intelektualna ili emocionalna ograničenja jednostavno ne dozvoljavaju nekome da bude dobar roditelj. Kvaliteti za kojima sam tragala u toku svog odrastanja nisu bili u opsegu karaktera mojih roditelja – silno sam želela da me podižu jake i zdrave ličnost, zabavne, neformalne i avanturistički nastrojene. Svaki put kada bih nabasala na neki od ovih kvaliteta u ljudima koji su dvadesetak godina stariji od mene, bila bih ekstremno privučena, gotovo omađijana, nalazeći svoje izmaštane roditelje u takvim ličnostima. Ne smatram ovo tužnim niti lošim – baš naprotiv, odnosi sa takvim ljudima su mi pomogli da lakše prihvatim nedostatak bliskosti sa sopstvenim roditeljima.

Ponekad razmišljam o tome do koje mere je moje krajnje neobuzdano ponašanje u različitim fazama mladosti imalo direktne veze sa time što su me podigli histerična, večito nezadovoljna majka i previše blag otac koji se uvek držao po strani, ali pretpostavljam da ne postoji način da se to sazna. Jedino što me i dalje zaboli kada se prisetim svog odrastanja je to koliko sam se osećala ranjivo zbog nedostatka karakterne odrasle osobe kojoj sam mogla da se divim i budem zaštićena u njenom prisustvu.

Kada smo vrlo mladi, valjda naivno očekujemo da su naši roditelji mudri superheroji koji znaju kako zaista funkcioniše ovaj svet i kako biti ostvarena ličnost – što se više razočaramo u njih i njihove sposobnosti, to je veći osećaj lične nesigurnosti ili potrebe za dokazivanjem. U mom slučaju se desila kombinacija nesigurnosti i inaćenja, ali rekla bih da sam iz svega toga uspela da izađem dosta neoštećena i sa osećajem samilosti prema roditeljima i njihovim slabostima.

Za kraj ove priče podelila bih jedan važan trenutak vezan za moju babu sa tatine strane. Poslednji put kada sam pričala sa njom, pre nego što joj se stanje jako pogoršalo usled Parkinsonove bolesti, imala je oko 75 godina. Bila sam kod nje na kafi i pitala je da li možemo zajedno da pogledamo neke porodične albume. Donela ih je za sto i krenule smo da ih prelistavamo zajedno, dok mi je ona detaljno objašnjavala ko je na slikama i kakvim su životima živeli svi ti ljudi. Na kraju ju je obuzelo neko čudno nezadovoljstvo i rekla mi je tmurnim glasom:

”Da znaš da se kajem što sam uopšte imala decu i udala se, ne vidim više ni koja je bila poenta svega toga. Jedino što sam ja tada stvarno želela je da upišem fakultet, radim neki drugačiji posao (bila je seoska učiteljica) i odem na jedan dug put oko sveta. Koliko sam samo bezveze provela sve ovo vreme, ne ostvarivši ni jednu svoju želju.”

Iako je moja baba brinula o meni svakog dana kada sam bila mala, spremila mi bezbroj ručkova, šetala sa mnom i bila tu za mene kad god je trebalo, najviše ću je se sećati upravo zbog ove izjave kada je bila već blizu smrti. Dopala mi se njena sposobnost da makar na samom kraju uvidi širi okvir svega, glupost življenja po šablonu i zanemarivanja sopstvenih ambicija.

Volela bih da slične razgovore vodim i sa svojim roditeljima ali po mogućstvu ne na njihovoj samrtnoj postelji već dogod mogu da im pomognem da ispune sebi još neke želje, makar bile i sitne.

Do sledećeg posta,

vaša J.

Izvori slika:

Slike su sa besplatnog stock sajta (unsplash.com).