O Sreći

Neću vam filozofirati o sreći jer mi je preko glave sreće u teoriji. Sledi pet kratkih priča u kojima se prisećam dragih momenata kada sam bila srećna, a vas pozivam da sprovedete sličan eksperiment – možda vam pomogne da malo češće budete srećni.

Pre par nedelja, vraćala sam se iz Zagreba u Beograd, koristeći pritom BlaBla car aplikaciju. Vozač koji me je pokupio imao je auto toliko prepun svakojakih stvari da su i gepek i oba zadnja sedišta bila do vrha zatrpana. Shvatila sam da ću morati da sedim na suvozačkom sedištu, što ne volim, jer sam tada maltene prinuđena da vodim nekakav razgovor sa vozačem.

Nerado sam se smestila na sedište, ne skidajući jaknu, što je valjda bio apsurdni način da pokažem da želim da se što više ”ogradim”. Možda je vozač i shvatio poruku. Par puta je pokušao da zapodene razgovor, a potom me je ostavio na miru. Pojačao je muziku i tu sam shvatila da ima prilično dobar ukus, a i dobre zvučnike. Puštao je zanimljivu elektronsku muziku sa orijentalnim semplovima, što me je podsetilo na Thievery Corporation, a oni su mi uvek bili prihvatljivi. Sklopila sam oči i počela da dremam, razmišljajući o svom blogu. Tema sreće mi je potpuno spontano došla na pamet, možda zbog toga jer me vožnja po autoputu jako opušta, pogotovo jednolični zvuk guma na asfaltu pomešan sa instrumentalnom muzikom.

”O čemu razmišljaš? Primetio sam da se smešiš zatvorenih očiju,” obratio mi se vozač, sa blago perverznom ljubopitljivošću koja mi je zasmetala. Razmišljala sam šta da mu odgovorim, i zaključila da bi istina možda bila najpametnija opcija.

”Pa eto, ako te stvarno zanima, premotavam u glavi neke momente kad sam bila srećna, iz raznih perioda svog života.”

”Da li bi podelila neki od tih momenata sa mnom?”

”Mogu da pokušam, mada sam bolji pisac nego pripovedač”.

Uspela sam da sa nepoznatim čovekom koji mi je bio blago jeziv podelim neka svoja draga sećanja, što možda i nije bilo dobro jer je atmosfera vrlo brzo eskalirala u nešto što je ličilo na neželjeni dejt.

U ovom članku ću pokriti neka od tih sećanja, i to sa većim zadovoljstvom i sa više detalja.

Leptiri Sa Poljane Koje Više Nema

Blizu moje kuće u Vršcu, na mestu gde se sada nalazi sportski centar Milenijum, bila je jedna prelepa, poludivlja poljana. Ta poljana je bila blago zakošena, brdovita, što ju je činilo još zanimljivijom. Drvored starih kestena nalazio se sa jedne, a visoka trava sa druge strane. Deca su se tu zimi sankala a kada je bilo lepo vreme dolazila da se igraju loptama i puštaju zmajeve.

Najviše sam volela da dolazim na poljanu sa tatom, nedeljom prepodne, i hvatam leptire. Ne sećam se tačno koliko sam imala godina tad, možda šest ili sedam. Sa mrežom za leptire jurcala sam po travi, neumorno tražeći neku vrstu insekta koju i dalje nemam. U radionici iza kuće imala sam insektarijum sa raznovrsnim leptirima i drugim lepim bubama i bilo mi je stalo da ga dopunjavam svakog vikenda. Kao dete nisam imala osećaj sažaljenja prema insektima, a sada više ni bubašvabu ne mogu da zgazim. Verovatno mi se svest o prolaznosti života pojačala pa mi je jednostavno žao, pogotovo tih stvorenja sa kratkim životima.

Kako god, taj nedeljni običaj odlaženja na livadu i hvatanja leptira me je toliko usrećivao da ga se sećam kao čiste magije. Visoka gusta trava, svež vazduh, blago jutarnje sunce, tata koji me prati i moje male dečije ruke sa velikom mrežom za leptire… I svi ti insekti kojih sam se nekako dočepala i koji su zaista lepo izgledali u insektarijumu, tako da sam ih pokazivala svakome ko bi nam došao u goste.

Poljana je nažalost pretvorena u građevinsko zemljište kada sam bila pri kraju osnovne škole.

Biciklom U Manastir Mesić

Vožnja biciklom mi je negde polovinom srednje škole postala omiljena kontemplativna aktivnost. Išla sam u vožnju kad god sam htela da se malo osamim, popravim raspoloženje ili jednostavno uživam u jednostavnosti okretanja pedala i gledanja prolazećih pejzaža. Imala sam par omiljenih ruta kroz grad, ali mi je uvek bila najdraža vožnja do manastira Mesić, koji je udaljen od Vršca desetak kilometara.

Put do manastira oivičen je vinogradima, njivama, i pokojom vikendicom sa prostranom baštom. Prolazila sam tim putem u različita godišnja doba, nekad danju, nekad u sumrak, i uvek bila presrećna što se ponovo nalazim tu, kao da je taj put i priroda oko njega moj pravi dom, više od roditeljske kuće u Vršcu. Često mi se dešavalo da krenem da vozim bicikl jako loše raspoložena, nekad i uplakana pod teretom neprijatnih misli i osećanja, ali bih se brzo smirila čim bih izašla iz grada i ostala okružena samo vinogradima i prijatnim vazduhom koji miriše na lokalno bilje.

Vrlo blizu manastira nalazila se jedna česma sa finom pitkom vodom. Sa posebnim apetitom natočila bih vodu u bocu koju sam uvek nosila sa sobom, a onda bih ostavila bicikl kraj manastirske kapije i popela se na obližnje brdašce gde su često pasle krave ili ovce. Na tom brdu imala sam običaj da legnem u travu, izujem patike, sklopim oči i ne radim ništa nekih pola sata. Utonula bih u mentalni pejzaž sa sporim, razvodnjenim mislima i zahvalno plutala u njemu. Ovaj mali ritual bio mi je jako dragocen – mirna sreća koju mi je donosio bila je odlična protivteža mom tinejdžerskom ludilu i autodestruktivnim navikama.

Magija Loših Prevoda

Primetila sam da su mi loši prevodi smešniji nego prosečnoj osobi dok sam bila student na filološkom faksu. Nisam često bila u prilici da čitam prevode svojih kolega i uvek sam verovala da svi imamo sličan zdrav razum i da su neki idiotluci u prevodu maltene nemogući kada se radi o studentima stranih jezika. To uopšte nije bilo tako, a u to sam se najbolje uverila na jednom času kada je profesorka odlučila da pročita naglas najbolje prevodilačke bisere tog dana. Sećam se da se radilo o prevođenju sa italijanskog na srpski, i to nekog književnog teksta.

Ne mogu više da se setim konkretnih primera jer je to bilo davno, ali svaki put kada bi profesorka pročitala neku sramotnu glupost na koju je nabasala ispravljajući naše zadatke, ja sam počinjala toliko da se smejem da bi mi suze kretale niz lice i glava padala na klupu. Smejali su se i drugi studenti, ali mnogo suzdržanije nego ja. A onda je došao na red jedan toliko ogromni prevodilački peh da sam krenula doslovno da se gušim od smeha – nisam mogla da se ispravim u klupi koliko me je stomak boleo od smeha, kao da sam popila bočicu nekog čudnog otrova. ”Grujin, ‘ajte molim vas napolje”, rekla mi je profesorka, sada već vidno iznervirana mojim cepanjem od smeha. To je bio jedini put da me je neko na faksu izbacio sa predavanja.

Loši prevodi i dan danas uspevaju da me munjevitom brzinom nasmeju i oraspolože. Zahvaljujući ekspanziji interneta i društvenih mreža, sada je mnogo lakše doći do njih nego pre 10 godina, a ima i sajtova koji su posvećeni isključivo smešnim prevodima – najdraži od njih mi je engrish.com. Ne znam zašto ovakve stvari uspevaju da me toliko ekstremno usreće – možda se radi čisto o mojoj pojačanoj osetljivosti na sve što se tiče jezika i pisanja. Kako god, jako sam zahvalna za tu stranu svoje ličnosti s obzirom da se inače retko smejem do suza.

U Praznom Stanu

Sasvim slučajno, u periodu dok sam živela u Americi, iskusila sam neobičnu sreću izazvanu provođenjem vremena u stanu bez nameštaja. Nekih nedelju dana imala sam priliku da živim u potpuno praznom stanu – imala sam samo madrac za spavanje, par jastuka i improvizovani sto koji sam napravila od par kutija. Do ovakvih okolnosti je došlo jer se moj tadašnji dečko selio u novi stan u Ohaju pa je morao da odnese sav nameštaj. Ja sam se selila sa njim, ali sam imala nekih obaveza u Njujorku, tako da sam ostala sama u praznom stanu na kraće vreme. Šteta što je to bilo samo nedelju dana – kada se prisetim svega, bilo bi lepo da je tako nešto potrajalo barem duplo duže.

I dalje se jasno sećam eksplozivne, nesputane slobode kada bih ušla u prostranu dnevnu sobu sa velikim prozorima i lepim kvalitetnim parketom. Prostor je izgledao kao plesna škola, samo što nisam morala da slušam ničije instrukcije niti da se poredim sa drugim polaznicima – sve je bilo isključivo moje. Bila sam toliko srećna i puna energije da sam trčala u krug, plesala i radila gimnastičke vežbe, i ujutru i uveče. Prazan prostor je budio u meni ogromnu želju za pokretom i igrom. Kao da sam u tih nedelju dana dosegnula svoj puni kreativni potencijal – ne samo da sam imala ogromnu želju za fizičkim pokretom, već mi je i pisanje i fotografisanje išlo mnogo bolje nego inače.

Iako za moje stanje tada nije bio odgovoran samo taj prazan stan već i neki drugi faktori kao što je samoća (introverti se po pravilu regenerišu u samoći), moram da primetim da provođenje vremena u minimalno opremljenom prostoru ima zanimljiv uticaj na fizičko i psihičko zdravlje. Volela bih da ponovo iskusim tako nešto.

Napad Smeha Pred Grupom Turista

Najekstremniji primer smejanja koji mi je doneo jednu ogromnu dozu sreće desio se pre par godina i bio je vezan za fazu mog života kada sam sa prijateljima i dečkom eksperimentisala sa magičnim pečurkama. Iako sam se udaljila od psihodelika u poslednje vreme i retko razmišljam o njima, ovog malog ”incidenta” se i dalje vrlo rado sećam.

Bila sam sa Antonijem (tadašnjim dečkom, sadašnjim suprugom) na malom poluostrvu u Istri, zvanom Vižula. Ovo mesto je poznato po arheološkom nalazištu, doduše dosta skromnom jer je radi o jedva vidljivim ostacima neke vile iz doba Rimljana. Bez obzira na to što ovo arheološko nalazište nije naročito grandiozno, turisti dolaze u grupama dosta često. Tako je jedna grupa Holanđana došla na Vižulu upravo u trenutku kada smo Antonio i ja ležali kod ostataka te rimske vile i bili na vrhuncu psihodeličnog tripa.

Čim sam ugledala kolonu turista kako nam se približava, počela sam da osećam da se sprema lavina smeha, ali sam se na početku suzdržavala. Turisti su mi izgledali kao neki simpatični patuljci obučeni u blage pastelne boje. Kada su nam se približili i kada sam pogledala njihova lica, primetila sam da deluju nekako smoreno i razočarano, kao da su se pokajali što su uopšte došli da vide ove minimalne arheološke iskopine. Onda je turistički vodič krenuo da čita neku dosadnu brošuru – iako ne razumem holandski, po intonaciji kojom je čitao osećala sam da je i njemu samom muka od tog teksta.

Počela sam da se kikoćem zbog bizarnosti situacije, zbog tih stranaca koji su verovatno platili dobre pare da budu ovako smoreni na odmoru. Gledala sam njihova zbunjena lica, telefone koje su vadili da slikaju neke gluposti koje im očigledno nisu bile interesantne. Kako je vreme prolazilo, nalazila sam sve više smešnih detalja oko sebe, da bih na kraju počela bukvalno da vrištim od smeha, valjam se po zemlji, plačem, gušim se, grcam. Potpuni delirijum kakav nisam doživela do tad! Pokušavala sam da ustanem i pomerim se da ne bih smetala turistima, ali nisam imala snage. Pala sam nekoliko puta, potpuno izgubivši svu snagu u mišićima. Smeh nije prestajao i bila sam zaista na ivici da se ugušim. Svaka misao koja mi prošla kroz um i sve što sam videla pred sobom bilo mi je nepodnošljivo smešno. Turistički vodič je prestao da čita jer sam ja pravila preveliku buku, a neki turisti su počinjali da se smeju zajedno sa mnom, mada dosta sramežljivo. Antoniju je bilo malo neprijatno pa se udaljio u smeru plaže, mada se i on smejao, samo ne toliko ludački kao ja.

Ne znam kako se ova situacija okončala, pretpostavljam da sam vrlo lagano počela da se vraćam u regularno stanje svesti. Kada su turisti otišli, odlučila sam da odem da plivam gola bez obzira na to što plaža nije bila nudistička – jednostavno, osećala sam se kao da sam na vrhu celog sveta i da to moram još dodatno da proslavim. Ostatak večeri provela sam u predivnom afterglow stanju koje nastupa nekih 5-6 sati nakon uzimanja pečuraka.

Taj dan na Vižuli je bio jedan od najsrećnijih i najluđih dana u mom životu. Čak i razmišljanje o njemu mi automatski poboljšava raspoloženje. Ako nikad niste doživeli nešto slično, od srca vam želim takvu simpatičnu ludoriju, nadam se u skorijoj budućnosti.

Do sledećeg posta,

vaša J.

Izvori slika:

Sve su iz privatne arhive i sa besplatnog stock sajta unsplash.com.