Ovaj tekst bi trebalo da bude u zbirci kratkih priča na kojima radim već neko vreme, ali sam odlučila da ga objavim i ovde pošto je povezan sa prethodnim postom o porođaju. Dok sam izlazila iz porodilišta sa Janom u nosiljci, negde u pozadini misli priželjkivala sam da budem surogat majka. Pošto su se trudnoća i porođaj konačno priveli kraju, samo sam želela veliki odmor od svega, da nekome predam novorođenče i nastavim sa svojim prethodnim životom. Kada smo stigli kući sa Janom, podigla sam ga iz nosiljke, zagledala se u njegovo zbunjeno malo lice i uvidela da će on od sada uvek biti u mom životu. To me je…

Dok promatram svoju bebu kako spava u krevecu sa opuštenim licem i ručicama, ali i dok divlja od gladi ili grčeva kao pobesnela životinja, pitam se da li je donošenje novog bića na svet zaista vredno tolikih muka. Odmah ću reći da i dalje ne znam, mada dosta retko osećam otvoreno kajanje zbog odluke da imam dete. Jedino u najtežim trenucima dobijam poriv da bebi zapušim usta, izbacim je na terasu i dobijem zasluženih par sati sna. Sve do samog porođaja, nije mi bilo do kraja zamislivo da će iz mene da izađe živa i zdrava beba i da ću morati itekako da se prilagodim tom malom stvorenju koje zahteva…

Dragi svi, nije me dugo bilo ne iz lenjosti ili depresije već zato što radim na zbirci kratkih priča. Ali pošto se trudnoća približila kraju, imam potrebu da podelim još par misli na ovu temu. Iako se jesam navikla na trudnički stomak i znam da će morati da bude tu još nekih mesec i po dana, i dalje sebi izgledam groteskno, kao klovn kome baš i nije legla ta uloga ali se nekako pomirio sa situacijom i prestao da protestuje. Dobro je što nisam sebi toliko odvratna u fizičkom smislu koliko sam očekivala da ću biti u kasnoj trudnoći, verovatno zato što je sve sem stomaka ostalo u manje-više istoj…

Ova tema mi zadaje posebnu neprijatnost i odlagala sam pisanje par meseci zbog pomešanih osećanja. Iako sam uspela da sebe sateram u ćošak i napravim prvi draft za ovaj tekst u dnevniku, i dalje se osećam kao da krijem neku mračnu tajnu. Ipak, ne mogu da kažem da u ovom trenutku negativna osećanja pretežu, i upravo zbog toga posvećujem ovu priču pre svega ženama koje muči ambivalentnost u vezi sa decom. Iako nikome ne mogu da pomognem pri donošenju odluke jer prave odluke nema i obe verzije života mogu da budu (ne)ispunjavajuće, pokušaću da sumiram šta je mene navelo na zaključak da imanje jednog deteta možda nije kraj sveta i…

Preksinoć sam provela neprospavanu noć, duboko razmišljajući o smrti jednog čoveka. Možda razmišljanje i nije prava reč. Dopustila sam tamnom talasu emocija koji je izazvalo njegovo samoubistvo da me slobodno nosi, ne želeći da se branim. Ovog čoveka nisam poznavala lično – samo ću reći da je bio vrlo posebna osoba u životu moje drage prijateljice, slobodno mogu reći i najdraže. Verovatno zato što sam provela mnogo vremena razmišljajući o samoubistvu i umiranju počevši još od srednje škole, moje srce je širom otvoreno za životne priče ljudi koji su odlučili da više ne mogu da postoje u ovoj ravni i svojevoljno prešli na drugu stranu, šta god ona bila u…

Mesec dana u stanu sa još četvoro ljudi, u malom gradu na Maderi. Ne baš lak poduhvat za introverta sklonog depresiji, ali valjda u ime izazova i poverenja u sopstvenu mentalnu snagu, odlučila sam da izvedem ovo. Ne samo izvedem nego izguram do kraja – gledam na ovo kao na laganu verziju Survivora. Kad god treba da produženo provodim vreme sa ljudima, setim se jednog zgodnog termina koji sam usvojila od poznanika iz Amerike – human impersonator. Ponašati se, ako je ikako moguće, kao zdravo i dobro ljudsko biće. Ne biti čudan i držati na čvrstom lancu, u pozadini, neadekvatne misli i osećanja. Portugal, a sada i Madera kao njegov…

Izašla sam u neplaniranu noćnu šetnju. U stanu je bila nepodnošljiva atmosfera, kao da mi neko steže omču oko vrata. Neisplakane suze neće da izađu, i to čini situaciju još gorom. Nije pomagalo ništa – ni čitanje, ni meditacija, ni hladan tuš. Ali čim sam izašla napolje, shvatila sam da šetanje kasno noću pomaže, i to mnogo. Usput sam pomirisala nekoliko cvetova iz tuđih bašti, pomazila par mačaka i sela na neki veliki kamen da plačem. Nakon toga mi je bilo mnogo bolje. Čini mi se, dogod mogu da šetam noću sama i usput se isplačem, biću okej. — Sedeli smo u Riddle koktel baru, on je pio Pisco Sour,…

Čekam u redu za kasu u nekoj velikoj radnji. Kasir je jedan smrknuti ali svejedno privlačan gej, verovatno u ranim tridesetim. Sviđa mi se način na koji stavlja robu kupaca u kese – lepa kombinacija prezira i elegancije. Primećujem da flertuje sa mlađim muškarcima koji dobro izgledaju. Svima im upućuje direktan, malo produženi pogled. Iako ja neću dobiti takav tretman, svejedno me uzbuđuje njegova otvorena razigranost. Dolazim na red i sada mogu pažljivije da ga osmotrim. Ne mogu da kažem da je naročito lep – gotovo sve što me vuče ka njemu proizilazi iz njegovog bezobrazno nonšalantnog stava. Dok ubacuje moje stvari u kesu, ja njega gledam duže nego što…