Jasenka Grujin

Možda zato što razgovori uživo zauzimaju vrlo mali deo moje svakodnevnice, jako sam osetljiva na njihove sadržaje i dinamiku. Podeliću sa vama par šablona prijatnih i neprijatnih razgovora sa kojima se susrećem i pokušaću da protumačim kako oni utiču na moje psiho-fizičko zdravlje. Iako i dopisivanje smatram nekom vrstom razgovora, ovom prilikom ću pokušati da se ograničim na razgovore uživo jer oni imaju mnogo veći emocionalni uticaj. Provela sam puno vremena dopisujući se sa ljudima preko raznih aplikacija i pokazalo se da zanimljivo dopisivanje ne garantuje zanimljive razgovore uživo. Hvala Tinderu na toj pomalo gorkoj lekciji! 1. Nekultura Predugih Monologa Ako postoji jedna stvar koja me stvarno truje, to su…

Dok sam bila u srednjoj školi neko od mojih drugara je jednom prilikom izjavio da smo moji roditelji i ja kao tri nepovezane osobe koje je neko nasumično ubacio da žive u istoj kući. I dan danas se slažem sa tim zapažanjem. Iako ne mogu da kažem da sam dete koje dolazi iz problematične porodice, kada se osvrnem na svoje odrastanje moram da priznam da je moja ideja roditeljske figure uvek bila vrlo bleda, gotovo nepostojeća. Gledajući svoje roditelje, njihovu svakodnevicu i njihov trud da naprave od mene pristojnu mladu osobu, osećala sam samo blagu nelagodu i razočarenje. Roditelje nisam nikada smatrala lošim ljudima, ali njihov stav prema životu nije…

Pre mesec dana napunila sam 34 godine, što mi valjda daje za pravo da smatram mladim muškarce u rasponu od 18 do 24. Iako su mi privlačniji zgodni tipovi mojih godina, srednjoškolce i mlade studente posmatram sa više simpatije nego pre, zahvaljujući sramotnoj kombinaciji probuđenog majčinskog instinkta i želje za nesputanom igrom sa nekim koga ne muče dosadni problemi odrasloga sveta. I dalje se sećam prve prilike kada mi se dopao dosta mlađi muškarac i osećaja blage posramljenosti koji se javio gotovo istog momenta kada sam ugledala lepo lice ovog dečka za koga nisam bila sigurna ni da li je punoletan. Ja sam tada bila u kasnim dvadesetim i sasvim…

Želju da napišem ovu priču koja se bavi jednostavnim izvorima sreće dobila sam nakon što su me iživcirale Instagram Story objave jednog prijatelja koji je krenuo dan za danom da kači postove u stilu ”život je sranje”. Pre no što su počele da me nerviraju takve stvari na Instagramu, desilo mi se nešto slično na Tinderu. Na kratko sam se dopisivala sa jednim kvazi-intelektualnim arhitektom koji smatra da je ceo svet velika nesreća i da su ljudi (pogotovo žene) teška đubrad, ali je i pored toga odlučio da me pozove na dejt. Ja mu rekoh da mi u ovim godinama više ne predstavlja zadovoljstvo da se nalazim sa ljudima koji…

Nastavljam prethodnu priču, s tim što će sada akcenat biti na evropskim i azijskim gradovima (uz par egzotičnih iznenađenja). Iako sam Ameriku proputovala više od Evrope, poslednjih godina se trudim da to nadoknadim jer mi evropski gradovi i ljudi najviše prijaju. Poprilično sam sigurna da ću ostatak svog života provesti negde na ovom kontinentu, po mogućstvu severnije od Srbije. Peking, Kina Više od svih drugih zemalja koje sam ikada posetila, Kina je mirisala kao neki potpuno novi svet, van planete Zemlje kakvu sam znala do tad. Vlaga u vazduhu me je umarala i činilo mi se da je preko celog Pekinga navučena poluprozirna siva kesa koja samo pojačava znojenje i…

U poslednjih 10 godina posetila sam toliko gradova da moja sećanja na događaje u njima već počinju da budu nejasna i mešaju se međusobno. Ipak, i dalje mogu da prizovem najsnažnija osećanja ili serije slika koje je svaki od ovih gradova pokrenuo u meni. Za razliku od ranijih putopisa sa ovog bloga, sada mi je cilj da izdvojim samo one parčiće sećanja koji se najčvršće drže za moju svest. Počeću od nastarijih putovanja. Ostin, Teksas Nebo je bez oblaka, puter bljutav a hleb presladak. Ne osećam se baš najsjajnije, kao da me je neko otrovao nekom misterioznom supstancom. Dok je moj dečko na poslu, tražim na internetu prodavnicu minerala i…

Uprkos mojoj sve jačoj težnji da izbegavam ljude koliko god je to moguće, u retkim prilikama pojavljuju se osobe koje uspevaju da me pridobiju svojom čudnom prirodom. Holanđanin Jerke je jedan od takvih primeraka, nalik na skupocenu skulpturu koja je nekim slučajem pala i razbila se, ali je ipak završila na restauraciji. Većina pukotina u njegovoj ličnosti je brižljivo zakrpljena, a one koje su ostale vidljive zabavne su za promatranje. Novembar je i u Amsterdamu kiša nemilosrdno lije – dok sedim u vozu, razmišljam kako da stignem do Jerkeove kuće. Preumorna od sinoćnog festivala u Utrehtu, nisam u stanju da tumačim mapu na telefonu. Izlazim sa centralne železničke stanice i…

O starenju nisam razmišljala gotovo nimalo sve do svoje 32. godine. Onda je naprosto došao jedan dan kada sam sa užasom shvatila da više ne postoji ta količina odmora i šminke koja može da potpuno prikrije polagano propadanje. Nisam više sigurna šta je tačno pokrenulo moju histeriju po pitanju starenja, ali ako me sećanje dobro služi mislim da je to bio neki korektor za podočnjake. Iznervirala me je činjenica da koji god korektor ja kupila, više ne postoji način da se podočnjaci potpuno zamaskiraju zbog gubitka masnog tkiva u gornjem delu obraza. Pošto je ovaj proces neminovan, jedino rešenje bi bili hijaluronski fileri, ali sam se zarekla da takvim stvarima…