Jasenka Grujin

Ovo je treći put da ocenjujemo tradicionalne kolače u Beogradu, nakon štrudli sa makom i krempita. Lično, nisam neki ljubitelj baklava (predlog je bio Antonijev) i priznajem da mi je ovaj baklava maraton bio najmrskiji. Velika količina šećera u baklavama bila je zabrinjavajuća, toliko da sam u par navrata osetila da mi je svest pomućena od naglog podizanja nivoa šećera u krvi. Kao i ranije, ocene su od 1 do 10, a što se tiče izbora baklava gledali smo da uključimo kombinaciju kandidata – radnje specijalizovane za baklave, tradicionalne restorane i poslastičarnice. Ocenjivali smo preteženo standardne baklave se orasima. 1. Balkan Baklava – 8/10 Kada krenete da istražujete baklave u…

Danas je autobus brzo došao, što se retko dešava. Takođe, moje omiljeno sedište je bilo slobodno, a to je još veća retkost. Autobusi i trolejbusi u Beogradu imaju sličan raspored sedišta i jedino na kome volim da sedim je ono koje nije u paru i pritom je smešteno ispred reklamnog panoa. Pošto mi je u tom slučaju pano tačno ispred nosa, dobro služi kao oklop koji mi omogućava lični prostor. Vožnja na taj način postaje udobnija, a prisustvo ljudi ume da bude gotovo neprimetno. Zagledala sam se u reklamu koja je danas bila na panou. Mislim da je nisam viđala ranije. Zgodna meleskinja pluta na dušeku, u morskom plavetnilu koje…

Depresiji sam već posvetila jedan detaljan tekst pre dve godine, a ovo će biti nastavak sa novim uvidima. U međuvremenu sam poslušala savet da krenem na psihoterapiju i prestala sa korišćenjem psihodelika jer sam izgubila interesovanje za takvu vrstu agresivnog igranja sa sadržajima svesti. Odmah ću reći da napretka ima i da se trud uložen u razumevanje kako sopstvene depresije, tako i depresije kao mentalne bolesti u širem smislu, donekle isplatio. Konkretni rezultat ovog truda je drastično manje misli o samoubistvu i autodestruktivnih navika. Ono što je ostalo od monstruozne, parališuće depresije je jedna vrsta podnošljivo bolne tuge. Bol koji donosi ova tuga varira od potpuno prigušenog, koji se jedva…

U ovom kratkom tekstu ću izraziti svoju zgađenost jednim fenomenom koji nije direktno deo mog života, ali ga susrećem relativno često i za sada ne mogu da ostanem potpuno neutralna. Pre nekih par meseci, primetila sam na svom frižideru jedan magnet sa jako gnusnom porukom. Pošto ni moj partner ni ja ne skupljamo magnete i slične suvenire, odmah sam se setila ko je doneo tu gadost i tajno je postavio na frižider da bude ”simpatično iznenađenje”. To je svakako morala da bude moja mama. Pomenuti magnet kaže ”živiš, živiš, pa se udaš”. Jedan glupi i vulgarni cinizam ranga seoskih domaćica, koji prezirem jednako kao i one čuvene ”game over” majice…

Traženje đavola je uvek dolazilo kao oblik revolta protiv dosade. Ništa nije lečilo dosadu toliko efikasno kao traženje nekakvog izvora zla i straha koji će me zabaviti, barem privremeno, tako da moj svakodnevni život postane film koji zaista želim da gledam. Sa velikim osmehom se prisećam mnogih zločestih stvari koje sam napravila kao mala i drago mi je da sam većinu njih zapisala, tako da neće biti zaboravljene. Jedva čekam da ih podelim sa svojim detetom jednog dana! Ekstremno uzbuđenje koje sam osećala dok sam pravila gluposti kao dete i kasnije tinejdžer je verovatno stvorilo toliko čvrste neuralne putanje u mojoj glavi da sam postala ozbiljno navučena na tu vrstu…