Jasenka Grujin

U ovom kratkom tekstu ću izraziti svoju zgađenost jednim fenomenom koji nije direktno deo mog života, ali ga susrećem relativno često i za sada ne mogu da ostanem potpuno neutralna. Pre nekih par meseci, primetila sam na svom frižideru jedan magnet sa jako gnusnom porukom. Pošto ni moj partner ni ja ne skupljamo magnete i slične suvenire, odmah sam se setila ko je doneo tu gadost i tajno je postavio na frižider da bude ”simpatično iznenađenje”. To je svakako morala da bude moja mama. Pomenuti magnet kaže ”živiš, živiš, pa se udaš”. Jedan glupi i vulgarni cinizam ranga seoskih domaćica, koji prezirem jednako kao i one čuvene ”game over” majice…

Traženje đavola je uvek dolazilo kao oblik revolta protiv dosade. Ništa nije lečilo dosadu toliko efikasno kao traženje nekakvog izvora zla i straha koji će me zabaviti, barem privremeno, tako da moj svakodnevni život postane film koji zaista želim da gledam. Sa velikim osmehom se prisećam mnogih zločestih stvari koje sam napravila kao mala i drago mi je da sam većinu njih zapisala, tako da neće biti zaboravljene. Jedva čekam da ih podelim sa svojim detetom jednog dana! Ekstremno uzbuđenje koje sam osećala dok sam pravila gluposti kao dete i kasnije tinejdžer je verovatno stvorilo toliko čvrste neuralne putanje u mojoj glavi da sam postala ozbiljno navučena na tu vrstu…

Iako ne želim da se bavim politikom na blogu, ovo je jedna tema koja me posebno tišti. Bez dublje analize porekla i mogućih rešenja za ono što ću nazvati balkanskim sindromom, želim samo da podelim svoja osećanja, kao skromnu podršku svima koji se slično osećaju, a verujem da vas je mnogo. Posle mnogo godina finansijskih muka, glupih poslova koji vređaju intelekt i izigravanja srećnog volontera, došla sam u poziciju da mi više nije teško u životu. Pod tim podrazumevam da ne moram da strepim od bankrota, maltretiranja od strane šefova i mračne mogućnosti da ću možda morati da se vratim u roditeljsku kuću u Vršcu ako sve krene naopako. Štaviše,…

Neću vam filozofirati o sreći jer mi je preko glave sreće u teoriji. Sledi pet kratkih priča u kojima se prisećam dragih momenata kada sam bila srećna, a vas pozivam da sprovedete sličan eksperiment – možda vam pomogne da malo češće budete srećni. Pre par nedelja, vraćala sam se iz Zagreba u Beograd, koristeći pritom BlaBla car aplikaciju. Vozač koji me je pokupio imao je auto toliko prepun svakojakih stvari da su i gepek i oba zadnja sedišta bila do vrha zatrpana. Shvatila sam da ću morati da sedim na suvozačkom sedištu, što ne volim, jer sam tada maltene prinuđena da vodim nekakav razgovor sa vozačem. Nerado sam se smestila…

Članak o štrudlama očigledno nije bio dovoljan da pokrije moju opsednutost makom, pa zato posvećujem još jedan tekst ovoj velikoj, verovatno doživotnoj ljubavi. Opsesije ljudima, stvarima i idejama su jedni od pojačivača ukusa stvarnosti. Nažalost, kako sam starija, primećujem da je mojih opsesija sve manje ili su sve slabije, što nekad ume da me ražalosti. Upravo zbog toga, fascinacija makom je nešto čega se držim kao davljenik za slamku, srećna što i dalje postoji nešto što stimuliše iracionalnu i neumerenu stranu moje ličnosti. Štaviše, čak mogu da kažem da je moja opsesija makom porasla vremenom i dostigla vrhunac sada. Pre nekih mesec-dva, kupila sam pola kile maka i skuvala brdo…