Teško mi je da poverujem da sve ove godine nisam posvetila ni jednu jedinu priču na blogu fotografiji. Sada ću pokušati da ispravim tu nepravdu. Fotografija nije bila moja prva ljubav (ta titula pripada isključivo pisanju!), ali mi je svakako jedna od dražih aktivnosti počevši od osnovne škole. Mogu vrlo jasno da se prisetim dana kada sam uslikala prvu fotografiju koja je imala nekakvu umetničku vrednost. Taj trenutak je bio važan kao inicijacija u izmenjeno stanje svesti u koje se, pretpostavljam, svaki fotograf prebacuje kada je u radnom izdanju. Imala sam dvanaest godina i sa svojom tadašnjom najboljom drugaricom išla na obližnje gradilište da gledam kako napreduje zidanje sportskog centra.…

U poslednje vreme mi se retko dešava da patim od nesanice i jako sam zahvalna za to. Kao većina ljudi sklonih depresiji ili opsesivno-kompulzivnim mislima, imala sam loše periode kada je bilo nemoguće oka sklopiti čitavu noć. Neprijatne stvari kreću da isplivavaju na površinu svesti kada čovek dugo leži u krevetu nesposoban da sklizne u san. U mom slučaju, nagomilavanje crnih misli je nemoguće izbeći ako ne uspem da zaspim duže od sat vremena. Iako ne proživljavam uvek isti šablon neprijatnosti, prva stvar koja počinje da me steže je fantomski osećaj krivice. Nešto u stilu da ja ne mogu da zaspim zato što sam loša osoba. Kako to obično biva,…

Ovo je treći put da ocenjujemo tradicionalne kolače u Beogradu, nakon štrudli sa makom i krempita. Lično, nisam neki ljubitelj baklava (predlog je bio Antonijev) i priznajem da mi je ovaj baklava maraton bio najmrskiji. Velika količina šećera u baklavama bila je zabrinjavajuća, toliko da sam u par navrata osetila da mi je svest pomućena od naglog podizanja nivoa šećera u krvi. Kao i ranije, ocene su od 1 do 10, a što se tiče izbora baklava gledali smo da uključimo kombinaciju kandidata – radnje specijalizovane za baklave, tradicionalne restorane i poslastičarnice. Ocenjivali smo preteženo standardne baklave se orasima. 1. Balkan Baklava – 8/10 Kada krenete da istražujete baklave u…

Danas je autobus brzo došao, što se retko dešava. Takođe, moje omiljeno sedište je bilo slobodno, a to je još veća retkost. Autobusi i trolejbusi u Beogradu imaju sličan raspored sedišta i jedino na kome volim da sedim je ono koje nije u paru i pritom je smešteno ispred reklamnog panoa. Pošto mi je u tom slučaju pano tačno ispred nosa, dobro služi kao oklop koji mi omogućava lični prostor. Vožnja na taj način postaje udobnija, a prisustvo ljudi ume da bude gotovo neprimetno. Zagledala sam se u reklamu koja je danas bila na panou. Mislim da je nisam viđala ranije. Zgodna meleskinja pluta na dušeku, u morskom plavetnilu koje…

Depresiji sam već posvetila jedan detaljan tekst pre dve godine, a ovo će biti nastavak sa novim uvidima. U međuvremenu sam poslušala savet da krenem na psihoterapiju i prestala sa korišćenjem psihodelika jer sam izgubila interesovanje za takvu vrstu agresivnog igranja sa sadržajima svesti. Odmah ću reći da napretka ima i da se trud uložen u razumevanje kako sopstvene depresije, tako i depresije kao mentalne bolesti u širem smislu, donekle isplatio. Konkretni rezultat ovog truda je drastično manje misli o samoubistvu i autodestruktivnih navika. Ono što je ostalo od monstruozne, parališuće depresije je jedna vrsta podnošljivo bolne tuge. Bol koji donosi ova tuga varira od potpuno prigušenog, koji se jedva…

U ovom kratkom tekstu ću izraziti svoju zgađenost jednim fenomenom koji nije direktno deo mog života, ali ga susrećem relativno često i za sada ne mogu da ostanem potpuno neutralna. Pre nekih par meseci, primetila sam na svom frižideru jedan magnet sa jako gnusnom porukom. Pošto ni moj partner ni ja ne skupljamo magnete i slične suvenire, odmah sam se setila ko je doneo tu gadost i tajno je postavio na frižider da bude ”simpatično iznenađenje”. To je svakako morala da bude moja mama. Pomenuti magnet kaže ”živiš, živiš, pa se udaš”. Jedan glupi i vulgarni cinizam ranga seoskih domaćica, koji prezirem jednako kao i one čuvene ”game over” majice…

Traženje đavola je uvek dolazilo kao oblik revolta protiv dosade. Ništa nije lečilo dosadu toliko efikasno kao traženje nekakvog izvora zla i straha koji će me zabaviti, barem privremeno, tako da moj svakodnevni život postane film koji zaista želim da gledam. Sa velikim osmehom se prisećam mnogih zločestih stvari koje sam napravila kao mala i drago mi je da sam većinu njih zapisala, tako da neće biti zaboravljene. Jedva čekam da ih podelim sa svojim detetom jednog dana! Ekstremno uzbuđenje koje sam osećala dok sam pravila gluposti kao dete i kasnije tinejdžer je verovatno stvorilo toliko čvrste neuralne putanje u mojoj glavi da sam postala ozbiljno navučena na tu vrstu…

Iako ne želim da se bavim politikom na blogu, ovo je jedna tema koja me posebno tišti. Bez dublje analize porekla i mogućih rešenja za ono što ću nazvati balkanskim sindromom, želim samo da podelim svoja osećanja, kao skromnu podršku svima koji se slično osećaju, a verujem da vas je mnogo. Posle mnogo godina finansijskih muka, glupih poslova koji vređaju intelekt i izigravanja srećnog volontera, došla sam u poziciju da mi više nije teško u životu. Pod tim podrazumevam da ne moram da strepim od bankrota, maltretiranja od strane šefova i mračne mogućnosti da ću možda morati da se vratim u roditeljsku kuću u Vršcu ako sve krene naopako. Štaviše,…